Kњига вековне љубави Светлане Алексејевне Луганске
Издавачка установа Никеја из Москве је у оквиру своје едиције ”Планета Православља” на руском језику недавно објавила књигу Светлане Алексејевне Луганске под насловом ”Људи Српске Цркве”.
Иста издавачка установа је у оквиру те едиције нашла место и за књиге ”Људи Грузијске Цркве” Владимира Лучанинова и ”Људи Грчке Цркве” Сергеја Тишкуна и Иље Кабанова. Приликом сусрета са новом књигом Светлане Луганске, православне Рускиње, не можемо, а да се не вратимо древној Рашки и једном чудесном догађају, који је, како је историја посведочила, постао наша духовна вододелница. Прије више од осам векова, на двору великог жупана Стефана Немање одиграо се чудесан сусрет између младог принца Растка Немањића и једног Руса, светогорског монаха, који је мисионарио и прикупљао помоћ благочестивих хришћана за свој манастир на Светој Гори Атонској. Заљубљен у Христа, млади Растко је оставио ”царске дворе и порфиру” и са светогорским монахом - Русом кренуо у Свету Гору - перивој Пресвете Богородице. Тај сусрет и тај одлазак је обележио историју народа Светога Саве. Од тада су, како каже песник, векови прохујали и од тада непрекинуто трају и стално се утврђују духовне везе између Срба и Руса. Једно од бројних сведочанстава те везе, те духовне заједнице Срба и Руса кроз Цркву Христову, јесте и нова књига Светлане Луганске.
Светлана Луганска је добро позната нашој црквеној јавности кроз њен вишегодишњи самопрегорни труд у бројним емисијама на Радио Светигори, текстовима у часопису ”Светигора”, као и преводима књига чиме је трајно задужила Српску и Руску Цркву, као и српску и руску културу. Вреди истаћи да је Луганска до сада на руски језик превела више књига Светога Владике Николаја, Преподобног оца Јустина Ћелијског, Митрополита Амфилохија, Епископа Атанасија и друге књиге из наше духовне и народне ризнице. Овом књигом Светлана Луганска наставља свој пут као православна списатељица, као филолог, као преводилац и као публициста. Књига је посвећена 900. годишњици рођења Стефана Немање - Преподобног Симеона Мироточивог, 120. годишњици рођења Преподобног Јустина Ћелијског, 100. годишњици рођења блаженопочившег Патријарха Српског Павла, 100. годишњици од почетка Првог светског рата, 70. годишњици од тзв. ”савезничког” крвавог бомбардовања Београда, србијанских и црногорских градова на Васкрс 1944. године и 15. годишњици од још крвавијег бомбардовања Југославније од чланица НАТО пакта. Неки су данас заборавили неке од ових важних годишњица или им намјерно дају погрешна тумачења, али нас је Светлана Луганска, посветом у својој књизи, не само подсетила на те важне датуме него и подстакла на памћење и незаборав.
Светлана Луганска је годинама сведок непрекинутог православног јединства, духовних и културних веза наших православних народа. То јединство и те везе самопрегорно годинама сведочи и вером и пером. Вером - својим животом по Јеванђељу. Пером - својим текстовима и књигама на руском и српском језику. Она нас, на тај благословени начин, скоро две деценије приближава једне другима и подсећа на наше словенске корене и православну љубав. Српска Православна Црква је препознала ту њену жртву, а посебно њену жртву за распето Косово и Метохију, и одликовала је својим највећим одликовањем - орденом Светога Саве. Посебно истичем да је недавно на руски језик превела књиге Митрополита Амфилохија ”Ново косовско распеће”, а пре неколико година и ”Атлас Старе Србије”. Својим књигама и преводима обогатила је руску културу и духовност бисерима из наших духовних ризница.
У овој књизи Светлана Луганска није писала само о нашим древним велелепним задужбинама и историји чиме се, најчешће, задиве путописци и хроничари. Непрестано се наслањајући и на Светиње и на историју, Луганска је кроз њих посматрала и њихове данашње чуваре. Разговорима са нашим јерарсима, свештенослужитељима и лаицима је Живу Цркву Божију на овим просторима приближила руском читаоцу. Њени саговорници у овој књизи су Патријарх Иринеј, Митрополит Амфилохије, Епископ Давид, Архимандрит Јован (Радосављевић), Протопрезвитер-ставрофор Дејан Дејановић, јеромонах Рафаило (Бољевић), игуманија Фотина (Хасл), презвитера Ирина Војводић и појац Игор Зиројевић. Потрудила се да свом народу приближи савремено, а предањско духовно искуство оних личности Цркве са ових простора који су је, током вишегодишњих редовних посета Србији и Црној Гори, посебно духовно надахнули. Њени саговорници, а тиме и главни ликови ове књиге су по много чему различити, али у најважнијем исти - у њиховој православној вери и њиховом служењу Цркви Христовој на различите начине - као јерарси, свештенослужитељи, монаси, многодетне мајке и појци.
Књига ”Људи Српске Цркве” не би прошла незапажено да се појавила у било ком периоду наше крштене историје. Али, посебно је значајна у овом времену и нама данас када светски силници на сваки начин, а посебно силом, уценама и притиском, настоје да окрену Србе од Руса кад већ не могу да окрену Русе од Срба. На сцени је покушај коме неки површни људи из нашег народа не придају важност, а који није нимало безазлен, јер је сваком нормалном човеку данас јасно да је циљ тих притисака и уцена трајном раскиду вишевековних духовних, културних и политичких веза између Русије, Србије и Црне Горе. Светски силници још увек нису схватили да такав подухват није успео ни у време Аустро-угарске, али ни у време Адолфа Хитлера и Јосипа Броза. Али, бојим се да и некима од оних који данас имају највећу одговорност није јасна не само суштина таквих суманутих покушаја него и њихових последица.
Књига Светлане Луганске ме непрестано нагони да поставим више питања: ко и у име чега има право да прекине вишевековне духовне, историјске и културне везе Русије, Србије и Црне Горе? Да ли смо свесни одговорности коју пред Богом, историјом и сопственим потомством преузимамо у случају да, не дај Боже, постанемо саучесници у том подухвату? Да ли имамо право да покидамо духовне, историјске и културне везе са Русијом? Да ли имамо право да погазимо завете својих предака зарад ситних, тренутних интереса?
Књига Светлане Луганске сведочи то непрекинуто јединство и сваком својом страницом га учвршћује и у томе видим велики значај ове књиге која је дошла у правом тренутку. Ова књига нас подсећа да смо једноверна и једнокрвна браћа, да смо упућени једни на друге, да нас веже заједничка прошлост, да на сједињује једна православна вера и да нам нема ни праве будућности без заједништва у Христу. То је и једна од кључних порука ове књиге.
Светлани Луганској не преостаје ништа друго него да и даље настави истим путем. Отуда, са пуним правом, од ње очекујемо и другу књигу под насловом ”Људи Руске Цркве”, али овога пута на српском језику. Задивљени њеним подухватом и истрајношћу, дужни смо да јој се захвалимо и да се помолимо Богу, Дародавцу свих добара, да нашој сестри у Христу Светлани Алексејевној Луганској подари добро здравље и снаге да нас и убудуће духовно освежава и надахњује својим књигама.
протопрезвитер-ставрофор доц. др Велибор Џомић
