Ко хоће да буде свети и прав, биће гоњен
У бјелопољском селу Његњево 6. маја је прослављена слава цркве Светог Николаја Жичког. Литургију су служили протојереј-ставрофор Мираш Богавац и протојереј Дарко Пејић. Послије Литургије је одржано и саборно крштење, након чега је пререзан славски колач. Обраћајући се вјерном народу, протојереј Дарко Пејић је подсјетио на велике ријечи “диван је Бог у светима својим”.
“И никада се Васкрсли Господ и Христос не прославља као што се прославља кроз светитеље своје. Први дан по Васкрсу славили смо великог и дивног с - ветитеља Побједоносца великомученика Георгија. Мало их је који уз име своје носе епитет побједоносац. Он је однио побједу над злом, над гријехом, и данас односи побједу. Ништа мање диван није данашњи Светитељ коме сте ви, и у чију славу, подигли овај храм дивни и красни. Ставили сте се тако под његово окриље, међутим, браћо и сестре, када се ставимо под окриље светитеља, треба да следимо животом, дјелима, молитвом.
Не смије хришћанин да показује лијеност за пост, за молитву, лијеност за долазак у цркву и да очекује да буде напретка. Не смије се хришћанин никада и ни на кога љутити ако хоће слоге и напретка. Љутња није хришћанска. Љутња нам није од Бога, него од зла и од ђавола. Срди се и љути човјек који нема љубави у срцу своме. А дошли смо у вријеме када једни другима знамо и видимо само замјерке и лоше стране. Не знам какво добро дјело да учини човјек, увијек се нађе онај који ће рећи: “ма јесте, лијепо је то, и ово, оно”, и онда ископамо и што јесте и што није само да умањимо добро дјело његово, не због њега, да бисмо смањили његову доброту, него зато што сами немамо довољно доброте да следујемо таквим примјерима.”
”Тако је често било, браћо и сестре, и са нашим светитељима. Многи од њих су умрли у изгнанству, гоњењу од нас. На крају крајева, или на почетку, и Христа, Сина Божијег, људи су распели. Нису га могли гледати међу њима зато што им је био свијест и савјест какви би у ствари требали да буду. Он им је био огледало у којем се видјела свака њихова мана, сваки њихов гријех, свако њихово зло. Тако је, браћо и сестре, и са дивним и красним владиком Николајем Жичким и Охридским, који је огледало, свијест и савјест српскога народа. Он је, да вас подјсетим, умро у изгнанству, упокојио се далеко, и од свога Лелића, и од своје српске земље, и од свога српског народа. Немојмо да заборавимо да није само диван у химнама, у дјелима које је написао. Он је, такође, и страдалник велики. Када је завршио студије, црква га слала тамо-овамо, постао доктор теологије, црква га је послала у Москву да се оправослави. Па су му онда тражили, иако је завршио два факултета, да заврши гимназију. Једноставно, ко хоће да буде свети и прав, биће гоњен. И то је тако кроз живот. Ми, као народ, све ово што нас сналази, и што нам сваки дан постављају ултиматуме, и туже и упиру прстом у нас. У ствари, због тога што је наш народ кроз вјекове био свијест и савјест народа на овим просторима. У Јеванђељу Христос каже: ”Ви сте свјетлост свијету, ви сте со земљи, ако со обљутави, чиме ће се осолити”? Неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је свиње погазе. Чувајте, браћо и сестре, то зрно соли вјере православне.
”Нека вам Бог, молитвама светога владике Николаја Охридског и Жичког, благослови ова села Његњево, Стројтаницу и Олуја, који су се потрудили и саградили овај дивни храм. Нека вам Бог Васкрсењем својим и молитвама Владике Николаја благослови и новокрштене слуге своје, и свима који су примили свету тајну причешћа, ушли у заједницу са Богом, нека буде благословени и на живот вјечни, живи и здрави били, Христос Васкрсе,” закључио је отац Дарко.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
