Питер Бројгел Стари: Апокалиптичар или хуманист?
Са суперлативима би требало бити обазрив. Али у овом случају чини нам се основаним: после шестогодишње припреме, исцрпног истраживања и уске а+сарадње са јавним и приватним изнајмљивачима, музејима и збиркама, Kunsthistorisches Museum у Бечу представља једну јединствену изложбу. Први пут је дело холандског мајстора из 16. века изложено у својој квази-потпуности са нешто више од 30 слика, 60 цртежа и графика.
Ове 2019. године навршава се 450-годишњица Питера Бројгела Старијег (око 1525/30 – 1569). Тим поводом је Kunsthistorisches Museum Wien посветио ову значајну монографску изложбу. Овај музеј у Бечу поседује у својој грандиозној збирци 12 Бројгелових слика, што говори да је династија Хабзбурга још у 16. веку била свесна посебног уметничког квалитета и оригиналности ликовног универзума Бројгела. Сликарева популарност резултира и на морализирајућим и комплексним композицијама које посматрача увлаче у вртлоге тематских вишеслојности његовог ликовног језика. Питер Бројгел је још за живота био тражени уметник, због чега су његове слике још у то време досезале неуобичајено високе цене.
„Да ли је Бројгел моралист или фаталист? Оптимист или циничар? Хумориста или философ? Житељ села или града? Фолклорист или интелектуалац? Регионалист или универзалист? Хуманист или мизантроп? Ревоуционар или пасивни посматрач?” Ову каскаду антитеза поставља холандски уметник и писац Харолд ван дер Пер у својој књизи о Бројгелу. Питер Бројгел Старији је оснивач једне читаво столеће делујуће сликарске династије. Његов живот је остао сасвим у сенци, те су традирани извори о њему сасвим ретки и бледи. Карел фан Мандер, холандски Вазари, спомиње га у књизи Schilder-Boeck, најстаријој књизи о сликарству у Холандији објављеној 1604.г. Сходно њој, важио је за посебно успешног козера, који је владао умећем да изванредног илустровања. Он је досегао легендарни статус. У 18. веку је пао у заборав, али га од 19. века купују музеји и галерије.
Са око 90 његових дела изложба у Бечу излаже први пут преглед о целокупном делу Питера Бројгела Старијег: Са 30 слика (то је три четвртине сачуваног сликарског опуса), као и половином сачуваних цртежа и графика ова изложба нуди шансу столећа да се зарони у комплексни сликарски космос уметника, у његов стилистички развој и његове креативне стваралачке процесе, његов сликарски хумор, и његову јединствену технику ликовног приповедања. Под Highlights изложбе налазе се ”Тријумф смрти” из музеја Прадо у Мадриду или ”Вавилонска кула” из музеја Boijmans van Beuningen у Ротердаму.
Монографску изложба овог формата је могуће остварити само као плод комбинације са једним специјализованим првокласно састављеним истраживачким тимом. Још од 2012.г. das Kunsthistorische Museum у Бечу испитује Бројгелова дела која су под специјалним угловима узета под лупу: конструкција слика, техника сликања, историја материјала (дендохронологија) кроз рентгентске снимке и дијагностику са инфразрацима, анализу пигмената, као и снимке у 3-D-техници. Кроз мере рестаурације и конзервације и процес њиховог настанака постао је транспарентнији.
Дело Питера Бројгела, који је револуционирао сликарство пејзажа и жанровско сликарство, изазива и данас вехементе полемике и контраверзна тумачења.
До данас његово богатство идеја и оштроумност опсерцвација изазивају посебну фасцинацију на посматраче. Почетак Бројгелове каријере као цртача и графичара су на овој изложби такође тематизовани, као и његова иновативност у сликарству пејзажа.
Један други дело изложбе је посвећен његовим религиозним сижеима са неколико ремек-дела као што су ”Тријумф смрти” или "Dulle Griet", које је за ову изложбу управо рестаурисано. Целокупни ренесансни театар је у Бројгеловом делу преображен у делектирајућу моралну гротеску. Узори италијанског сликарства као да за њега нису постојали, иако је три пуне године провео у Италији студирајући сликарство њених славних ренесансних мајстора. Италијански модел сценске јасности код њега се гуши у непрегледним фигуративном констелацијама, који се као ројеви инсеката шире по пејзажима његових грандиозних слика. Комично, опоро, хтонично, инфернално, апокалиптичко је регистар у коме се збива овај спектакуларни реалистички театар села. Код Бројгела нема парадигматичних идола или егземпларних хероја ренесансе - војвода, лепих, богатих и моћних. Нема папе усамљеног на трону, ни Св. Ђорђа у триумфалној пози, нема портрета егземпларне индивидуалности. Ту нико никога не надмашује у слави и помпезности. Овде нема ни протагониста, ни споредних улога. Субјективни театар који је само две генерације раније у италијанском сликаству слављен, Бројгел је сасвим скинуо са репертоара. Фантазмагоричмност фигура које су изникле на холандском буњишту, а које је непоновиво живописао Хијероним Бош (Bosch), који ји био млађи око пола столећа од Бројгела, пренео му је његов учитељ-мајстор Хијероним Кок (Cock), код кога је овај извесно време у Антверпену деловао у бакрорезачкој радионици и атељеу. У сатири и бизарности, која имагинативном моћи гледаоце преноси у стање страха, Бројгел не заостаје за Бошом. Обојица обилато изливају мајсторство дистопије. Да ли је ово нордијски маниризам на делу? У сваком случају, не тако да може бити речи о Бројгеловој имитацији Боша. И он је као професионални сликар прошао канонску етапу сликања ведута у Риму, са мостом на Тибру код Тиволија или окршају бродова у заливу код Месине. Не, њему не недостају сазнања из тематског спектра високе уметности сликарства. Поглед на одсуство поретка њему је стран. Ништа не подсећа на његовим сликама на тријумфе нововековног просветитељства које је границе знања померило и изменило средњовековне моделе поимања света. Код Бројгела коњи стоје у муљу, деца се играју, ратари жању, људи бивају вешани, черечени, распети. Куд год се погледа, свуда влада загонетна непрозирност, непрегледност, хаос мноштва у коме нема шансе ни за шта отмено. У овом универзуму централних перпсектива диспаратних места игре и места збивања: све је симултано приповедано. И ту доминира тама амбивалентног, несазнајног, енигматичног. Ефекат лелујаве структуре распореда изложених артефаката на овој изложби је енорман: изложба почиње било где, никакав правац није сигнализован или сугерисан; други пут почиње другде, у супротном смеру, и тако је управо лепо и узбудљиво, уз обавезно шкрипање паркета. При томе је лавиринтски утисак пре израз композиционог рачуна. Ништа није погрешније но помислити да је Бројгел празна места насумице попуњавао минијатурним фигурама, тамо где се место указало. Највећи део истраживања Бројгеловог сликарства је усмерен реконструкцији његових сликарских планова и мапа. Али и без стрингентних конструкционих мрежа разазнајемо покрете и динамику која контекстуално долази из долина, клисура и планинског масива и неком невидљивом циљу тежи. Или човек стоји на врху сеоског брега, са једном групом ловаца у дубоком снегу и силази из света дивљине у питомост цивилизације.
Фасцинирајуће богатство његовог ликовног света, његовог еминентног посматрања, његових меких боја и сиво-плавих мистичких валера је изванредног сликарског квалитета. Његове слике су одавно постале иконе профаног sui generis драматичног реализма. Иконографија профаног је у делу Питера Бројгела досегла свој иконолошки зенит.Отуда се уз његово име често придаје епитет: «Bauer-Breugel“ (”Бројгел-сељака”, за разлику од Blumen-Breugel, ”Бројгел-цвећа”, какао је апострофиран његов син, Јан Бројгел). Питер Бројгелова уметност не репрезентује, не глорификује, не ставља се у службу било ког папе или војводе, она је аутономни универзум. Он није портретисао ни богате, ни утицајне грађане Антверпена. Не, овај уметник подиже поглед и води нас у отворено, у даљину и бескрај у коме се крије хоризонт смисла.
Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)
