Коментари: Наше српске душе над Вариводама

Била је рана јесен 1995, точније 3. листопад, када је ријечки Нови лист објавио да је у Вариводама близу Кистања на правди Бога побијено и масакрирано деветоро људи: Јован Берић (60), Спиро Берић (60), Рајко Берић (69), Мара Берић (70), Мирко Покрајац (85), Љубо Дујо Дукић (75), Мара Дукић (70), Милка Берић (71) и Јован Берић (75).

Кривац је истога часа био познат: тадашњи Хрватски хелсиншки одбор, који је злочин открио и предочио га јавности. Да није било Ивана Звонимира Чичка и његове екипе, Хрватска би, вјеројатно заувијек, била ослобођена терета, а злочин у Вариводама би кроз смијех и шалу водитеља телевизијскога дневника и емисије Отворено заувијек био третиран као измишљотина српске пропаганде, Саве Штрбца и његовог Веритаса.

Чим је ово масовно убојство разоткривено, органи правне државе ступили су у акцију. Полиција је блокирала све прилазе Вариводама, уз објашњење да се на том мјесту одвија редарствена вјежба, тако да у мјесто новинари нису могли ући, било што истражити или снимити. Блокада је трајала више дана, таман онолико колико је, злобници би примијетили, убојицама и њиховим овлаштеним сурадницима требало да и најмањи доказ буде сакривен.

Над жртвама из Варивода није проведена обдукција. Њихова тијела посута су кречом и бачена у масовну гробницу у Книну. Није било ни балистичкога вјештачења пронађене муниције, тако да се може рећи како је истрага проведена врло темељито - с циљем да починитељи злочина никада не буду пронађени и кажњени.

Премда имамо разлога претпоставити како убојство преосталих становника села Вариводе, које се налази у далматинској Буковици, близу Кистања, одвајкада насељено искључиво Србима, а било је познато по вриједним етномузиколошким истраживањима, није наређено с високога војног или државног мјеста, чињеница је, као и у толико других случајева, да је хрватска власт на свим разинама учинила све да убојице остану заштићене. Заштићеније него што су невини људи, било да су Хрвати, било да су Срби, у Туђмановој и посттуђмановској Хрватској икада могли бити.

Но, Вариводе су, што је посве разумљиво, постале мит, постале су међународно познати амблем и симбол свих злочина које су хрватске војне и редарствене снаге починиле над Србима у вријеме Олује и послије ње. У појединим је пригодама, у различитим временима, и тај мит кориштен да би се у неком Лондону, Паризу или Бруџеллесу рекло како Хрватској није мјесто у друштву цивилизираних земаља, у институцијама еуропскога заједништва и солидарности. Кад би притисак те врсте нарастао, власти су знале учинити понешто што би, макар једнократно и накратко, Запад увјерило у супротно.

Тако су, након година, ухићена шесторица хрватских бранитеља, који су оптужени за масакр у Вариводама. Девет их је мјесеци држало у притвору, ситуација се у међувремену мало поправила, међународни притисци су ослабили, Хрватска је успркос свему била примљена у ово или у оно вијеће, па су бранитељи били ослобођени свих оптужби и пуштени на слободу на крају једнога од бројних застрашујућих и срамотних процеса нашега правосуђа. Мртви у Вариводама остали су једнако мртви.

Њихови синови и унуци тужили су хрватску државу, тражећи одштету за своје убијене очеве, мајке, дједове и баке. Ако је у Хрватској био рат, ако су постојале регуларне војне и полицијске снаге и ако је, рецимо, на територију који је контролирала Влада, побијено свих девет становника једнога села, тада је држава дужна, мислили су тужитељи, обештетити дјецу оних које није заштитила или који су у њезино име ликвидирани. Но, хрватски суд исмијао је синове, кћери и унуке жртава из Варивода. Умјесто одштете, досудио је да морају платити 58.000 куна, у име судских трошкова. Истовремено, суд ове државе пресудио је да се ослобођеним бранитељима има исплатити одштета за лежање у затвору. Нису се могли нагодити само око њезине висине, бранитељи су тражили по 680.000 куна, држава им није дала, па су је тужили суду у Страсбоургу.

Јучер, 28. рујна, на дан злочина у Вариводама, ХТВ о томе није рекао ништа. У Дневнику и Отвореном - ни ријечи. Шути и Јадранка Косор, која је негдје у то вријеме, у љето и јесен 1995. имала своју емисију на радију о прогнаницима и њиховим проблемима, па кад би јој се, грешком или вођен очајем, јавио неки Србин, она би шутјела, онако с премијерске висине, или би му објаснила да је заслужио оно што му се догодило. На улазу у Вариводе мали је споменик у облику православног крста, толико мали да се не исплати дићи га у зрак или спрејом написати У и у то У уписати католички криж. Душе дједова и бака лебде над Вариводама. Штитећи убојице с јесени 1995, прогласили смо се убојицама.

Миљенко Јерговић
Јутарњи лист, 29.09.2009. год.

Извор: Епархија далматинска