Космичка потрага за бегунцем поретка
Неухватљиви бегунац није међународни терориста, ни нарко бос, свргнути диктатор, или неко оптужен за ратне злочине и геноцид... Проналажење бегунца је значајно за поредак планете, али његово „хватање“ је императив, јер од њега не зависи само светски већ и космички поредак!
Њега тражи преко 10.000 људи, 160 светских институција, више од 100 нација, и до сада је потрошено преко 8 милијарди евра на покушаје да буде пронађен. Ипак, он је толико неухватљив да многи сумњају да чак и постоји. Tек што се учини да је ухваћен, кад ипак, није то он, већ неко други. Медији су пуни сензација о њему, а детаљи потраге у трену обиђу читаву земаљску куглу. О потрази за њим већ су спеване песме и називају га божанским.
Овај до данас неухватљиви бегунац није међународни терориста, ни нарко бос, свргнути диктатор, или неко оптужен за ратне злочине и геноцид, није припадник мреже криминала или глобални финансијски преварант. Проналажење сваког од ових бегунаца је значајно за поредак планете, али његово „хватање“ је императив, јер од њега не зависи само светски већ и космички поредак!
Тражени субјект је уствари нуклеарна честица и име му је Хигсов бозон, а научници теоријски засновано претпостављају да постоји. Он је карика која недостаје физичком моделу за који се сматра да објашњава устројство свега материјалног на Земљи, али и у читавом Универзуму, а потрагу за њим предводи научни институт ЦЕРН у Швајцарској.
ЦЕРН – важан камен у грађевини нове Европе
Прича о ЦЕРН-у је део саге о новој Европи која је грађена након Другог светског рата. На самом почетку педесетих година XX века ратом разорена Европа је трагала за формулом обнављања и начинима изградње духа заједнице до јуче крваво сукобљених нација, уз све присутније нагласке блоковске поделе. САД су уништеним економијама Старог континента, путем Маршаловог плана, убризгале огромну количину новца неопходног за обнову. Било је потребно да се постави оквир нове грађевине који је изнад националних граница и да се успостави поверење њених грађана. Идеја да заједничко културно наслеђе нација Старог континента може да буде везивни материјал нове грађевине имала је велики број присталица многих значајних имена културе предратне Европе. У Фиренци 1952. представници влада 12 европских земаља потписују Повељу о оснивању Савета Европе за нуклеарна истраживања (Counseil Europeen pour la Recherche Nucleaire), a уговор је ратификован две године касније, под нешто измењеним именом (Organisation Europeenne pour la Recherche Nucleaire), али је акроним CERN задржан. Изабрано је да локација ове лабораторије буде у Швајцарској, близу границе са Француском.
Најновији акцелератор честица који је конструисан у ЦЕРН-у је ЛХЦ – Large Hadron Collider – Велики хадронски сударач. То је кружни тунел дужине 27 km, смештен на 100 m испод земље на швајцарско–француској граници. Око милијарду протона путује у овим тунелима у сноповима, брзином блиској брзини светлости док их наводи око 9300 магнета од којих је сваки тежак неколико тона, на температури нижој од оне у свемиру и која је близу апсолутне нуле (-273 °C). На четири места у тунелу долази до скоро милијарду судара у секунди, а након судара указују се нове „елементарне“ честице. Што је већа енергија и саопштена брзина кретања снопова, у судару се ослобађа више подлежећих „елементарних“ честица. Да би се ово регистровало неопходни су детектори који су исто тако изузетних димензија као и сам акцелератор. Један од њих има исту количину челика као Ајфелов торањ, а други је два и по пута већи од Партенона у Атини.
Жеђ за знањем
Последњим истраживањима у ЦЕРН-у дат је огроман публицитет због очекивања реконструкције првих догађаја, оног што се у научном свету назива Велики прасак. Новинари су честицу бегунца – Хигсов бозон, назвали „божанском честицом“, уз многобројне коментаре о томе да ће експеримент коначно потврдити теорију Великог праска и дефинитивно уклонити Бога из питања о настанку света. У интервјуу који је у мају ове године објавио часопис Јуропиан под насловом „Превазилазимо границе између знања и веровања“, Ролф Дитер Хојер, директор ЦЕРН-а, износећи оцене научних домета експеримента, економске корисности и утицаја на развој нових технолигија, изнео је своја запажања по питању ових очекивања. Директор ЦЕРН-а је изразио мишљење да се научници данас сусрећу са питањима веровања и философије, као и да се многи философи и теолози суочавају са резултатима истраживања у ЦЕРН-у, истакавши потребу за конструктивним дијалогом. Он је нагласио да је људски захтев за знањем оно по чему се човек разликује од осталих бића. Како се изразио: „... ми смо људи, ми желимо да разумемо свет око нас! Како су ствари настале, како се Универзум развијао?“ Ролф Дитер Хојер је још нагласио да је предмет истраживања за физичаре откривање законитости првих догађаја, а да код сваког питања да ли је нешто било пре Великог праска, знање бива исцрпљено и веровање постаје важно, изразивши сумњу да ће бити пронађени било какви одговори на питања која се односе на оно што претходи првом догађају. Нагласио је разлику између чињеницама потврђеног мишљења и веровања. По његовим речима: „... чињеницама потврђено мишљење је нешто што бар делимично може да се докаже, док веровање или философско мишљење не може да буде испитано кроз експерименте“. Истакао је да је на својим границама физика повезана са философијом, али да то није случај са физиком честица која црпи сазнање из теоријског оквира или из експерименталних података, одбацивши тако свако философско утемељење, јер како се изразио, „једном када нешто можете да докажете није више питање метафизике“.
Вера супротстављена науци и знању
Категорично одбијање било каквих метафизичких садржаја које је истакао директор ЦЕРН-а није нимало случајно, јер од настанка класичног позитивизма, током XIX и XX века траје оно што би смо могли да назовемо свлачењем било какве метафизике са математичких природних наука међу којима је физика.
Пре него што су одбачена било каква философска и метафизичка утемељења, одсечене су везе природних наука са хришћанском Црквом. Иако су данас природне науке творевина свеукупног наслеђа човечанства, у коју је уграђено јелинско и римско, индијско и кинеско, као и наслеђе Ислама, Западно хришћанство и хришћанске институције Западне Цркве су имали кључну улогу у обликовању начела, метода и институција онога што је временом постало савремена наука. Семе природних наука је хибридна творевина богословске мисли Западне Цркве – „на чињенице; одговори категорично“, поклич је схоластичких расправа. Антологијско питање схоластике о броју анђела који играју на врху чиоде допринело је открићу инфинитезималног рачуна истовремно убијајући здраву богословску мисао. Природна и логичка религија је животодавну хришћанску веру учешћа у Божанском деформисала тако што је творевину затворила у сопствене законе, а Бога поставила на трансцедентне висине. Подела на материјално и духовно је усмерила богословску мисао у погрешном правцу, истовремено пружајући могућност да се појави неко ко ће веродостојније у оквирима исте методологије објаснити свет и човека. Корене ове сложене трансформације свакако можемо да уочимо у мисли Св. Августина, а када су Аристотел и Платон стигли на Запад заједно са арапским коментаторима, направили су праву пометњу у мисли Западних богослова. Изузетно богата садржајем вишевековна трансформација преусмерила је делатну веру опита живог Бога у религијску метафизику, која је својом богословском бесплодношћу омогућила природним наукама да полажу право на истину и непобитност чињеница које износе. Већ од самог почетка оштар сукоб, довео је да тога да је Црква проглашена убицом истине и противником знања и напретка, хришћанско учење неутемељеним, а вера недоказивом.
Данас су човечанству став хришћанства према науци и рационалном знању уопште, као и хришћанско учење, познати на основу догађаја са Запада, односа према науци који су у прошлости имали Римокатоличка црква и протестантске заједнице, а и ово непотпуно познавање је углавном пуно предрасуда. Истина Православља, намењена и доступна свима, на жалост, остаје скривена већем делу човечанства, и попут законитости природних наука позната је професионалним специјалистима. По подацима из 2010 год, православни хришћани номинално чине 5% светске популације, док је број оних којима је познат однос Православља према људском знању, свакако знатно мањи.
У раздвајању знања од вере, као и даљем развоју сукоба о веродостојности учења, Православна Црква није узела активно учешће. Разлози за то су делом историјски; али много важније је што Православна Црква никада није такав проблем осећала као свој, нити је богословље пружило могућности за такве поделе. То није био једноставан пут, али је Православље избегло замке везивања материјалног за законе своје природе, и рационалног достизања неког божанства метафизике. Полазећи од истине Бога Творца свега видљивог и невидљивог, изворе сваког сазнања Православље је видело у односу створеног и нествореног. Познање је повезано са односом и заједницом, са учешћем створеног у животу Творца, не са сецирањем објективизиране стварности, и контемплативним достизањем метафизичких истина. Искуство учешћа створеног у нествореном, које пружа живот у Цркви као Телу Христовом, благодаћу Св. Духа, даје одговоре о створеном које превазилазе свако знање до кога је могуће доћи сецирањем творевине. До познања створеног је и немогуће доћи без учешћа света и човека у животу Оног који је њихов Творац. У том концепту човек и свет су причасници у животу Бога и свет се открива као богослужбена структура у којој се укидају поделе на живу и неживу природу, разумно и неразумно, материју и антиматерију, већ је све богослужбено устројено у Светом Духу да би се досегао живот. Поред овог познања створеног које превазилази његов садашњи поредак, православно хришћанство је од почетка признавало и познање творевине у свом природном палом стању, али је наглашавало да такво познање није потпуно, потпада тренутном веку, и није способно да докучи тајне света и човека. Свака фасцинираност човековом способношћу да размишља и открива разумом свет је наивна, када се упореди са сазнањем да су у човеку похрањене бескрајне могућности напретка које треба да животом објави јер је икона и подобије Бога. Исти Аристотел и Платон, као и сви њихови коментатори и настављачи уместо да направе пометњу коју су начинили на Западу, на Православном Истоку су искоришћени за изражавање истина вере у живог Бога. Када је требало определити се за религијску метафизику или опит живог Бога, Православље је остајало верно Истини, као што је у 14. веку животом посведочило учење Григорија Паламе, а не Варлаама Калабријског. Библијски утемељено, предањски посведочено и литургијски присутно, Православље није ни могло да да зачетке оног што су данас природне науке.
Пред безличјем света
Ипак, иако није учествовало у стварању поделе, Православље је суочено са свим последицама овог раздвајања. Природне науке које су одбациле прво веру, а затим и метафизику су допринеле креирању света коме Православље треба да објави јеванђеоску поруку, неоскврњену и неокрњену, али истовремено сасвим актуелизовану. Данас је сама фундаментална наука којом се ЦЕРН бави тешко разумљива и доступна малом броју специјалиста одређене области, али утицај ових открића превазилази ускост оквира стручног разумевања. Као основа целокупног технолошког развоја на планети фундаменталне науке су у вези са широким спектром социјалних, економских и политичких промена, као и са експанзијом секуларизма. Идеја о месту знања уопште, и човековом позвању да својим разумом спознаје свет, и да га прилагоди сопственом напретку која је похрањена у саме основе фундаменталних наука, чини их кључним елементом у креирању слике света у коме је човек сам себи једина мера, а атеизам саставни чинилац промишљања о свету. Достигнућа фундаменталних наука су утицала на развој и раст капитализма, тржишта, трговине и конзумената, што је довело до савременог хедонизма који је непрекидни изазов Православном хришћанству. Развој савремених технологија је довео до веће социјалне и географске мобилности, што је опет поспешило разбијање заједница заснованих на сопственим традиционалним вредностима и вери, уз својеврсно еклектичко преузимање најразноврснијих елемената различитих традиција и веровања. Систем образовања и медији промовишу управо ове вредности у духу чудноватог плурализма који укида свако одступање од задатог курса кретања човечанства и више делује као монизам. Тешко мерљиви прогрес због много променљивих које треба узети у обзир, на једној страни отвара нове могућности, док истовремено изазива до тад непостојеће проблеме на другој. Непрекидна игра изазивања, а затим решавања проблема заокупља разум човечанства. Атрактивност и такмичарски дух потрошачког друштва са свим својим паралитургијским понудама су у животима људи маргинализовали верски обред већине религија, па и богослужење Православне Цркве.
Овако, у грубим потезима насликан, изгледа свет у чијем креирању учествује ЦЕРН. ЦЕРН је и основан да би учинио могућим покрет човечанства у жељеном правцу људског виђења бољег и праведнијег света, извесније и сигурније будућности, а за његово оснивање је без сумње био пресудан политичко-историјски тренутак након II светског рата. Како се богатила људска визија новог света и он је временом допунио оправданост свог постојања другим садржајима, попут економских и социјалних. У том свету, тражени бегунац честица – Хигсов бозон је важан темељ, био пронађен или не. Важно је да потрага не буде прекинута, да се завири у средиште земље, на дно океана, у космички бескрај и структуру материје под будним оком медија. Битно је да се потрага човечанства настави и да што више учесника буде укључено у њу, док планетарни аудиторијум без даха ишчекује хепиенд. На овом „хепенингу“ Бог је наравно Persona non grata.
Извор: Православље
