Крхким душама верника прејаке речи нису служене

Знало се реда у нека стара, кажу и добра времена. Кад је сеоска фешта, дан посвећен ранохришћанским страдалницима за веру, Светом Кирику и Јулити у Карину, разуђено село љуте Буковице.

У задарском залеђу, сјате се Срби из готово целог краја, не би ли домаћинима увеличали славље. Сајам, како се таква фешта назива у том крају, окупи и по неколико хиљада душа, па се после литургије у стародревном храму посвећеном овим свецима у Доњем Карину, заређа по кућама добрих домаћина каринских којима никада није недостајало доброг вина, пршута од макар две године и младе и вруће јагњетине. Некад било, сад се спомињало. Данас, 16 година након изгона готово свега што је српско са обале Каринског мора, на сеоску фешту пристиже се са разних крајева света. Карињани и њихова родбина планирају своје летње ферије у далекој Аустралији, Америци, Канади, Белгији... нешто ближој Србији и Републици Српској, не би ли кућне прагове, попаљене у „војно-редарственој” акцији Олуја, макар сузама залили.

Тамо, до пред онај последњи рат, два села, Доњи и Горњи Карин славили су заједно Ћиритову, како називају дан посвећен Светом Кирику и Јулити, у храму који подигоше њихови преци далеке 1537. године, сведочећи о српским вековима у Далмацији. У освит остварења Старчевићевог сна, Горњи Карињани подигоше и своју, цркву посвећену Светој Недељи коју деценију касније, целу годину дана након Олује у ваздух дигоше НН лица у присуству власти, односно „редарственичке” патроле која је обезбеђивала магистрални друм, е да не би који од тих НН лица и бројног окупљеног „тисућстољетно еуропејског” аудиторијума пострадао. Сада, Ћиритова послужи и Доњем и Горњем Карину да се преброји, види после целе године, приупита за здравље и живот у туђини или муку оних малобројних који се ипак вратише у постојбину.

Док звоно са стародревног византијско-романичког торња позива на свету архијерејску литургију, пењу се Карињани и њихови гости узбрдо, кроз гробље где леже кости њихових аскурђела, који су вековима уназад приклањали вазда прогоњене главе својој јединој сталној и правој заштитници, православној цркви. Захваљујући своме успешном земљаку, власнику ветерничког „Карин Комерца” Мирку Дуброји и његовој породици, али и агилном младом пароху каринском Милету Савичићу, Карињани имају храм који се сигурно може уврстити у најлепше иконописане и обновљене православне цркве у Хрватској. Док се очекује долазак владике далматинског, преосвештеног Фотија, десетине Карињана пали свеће за душе својих предака и здравље оних који су претекли нововеку хрватску демокрацију саздану, између осталог, и на изгону свих и свега што носи српско име. Капела је уређена, са местима за свеће, али по мермерном поду ипак капље. Капљу сузе оних који се враћају на место у којем су потекли.

Сама појава владике далматинског Фотија изазива усхићење сада већ двестотинак окупљених у црквеној порти, који прилазе своме пастиру по благослов. Млади српски владика, негдањи монах ковиљски, као да оличава њихово вечно трајање на овом камену и поред чињенице да их се тек мали део за стално и, надају се, заувек вратио на своја огњишта. Литургија почиње уз саслужење свештенства и монаштва, а црква је, како се број верника у смерној тишини повећава, сваким треном просторно све мања, а духовно већа. До пред крај литургије и владичанског слова, мала црквица на брегу учинила се свим присутним као да је катедралних размера. Очински забринут за свој народ, али и надахнут његовим историјским мучеништвом, владика беседи о свесном саможртвовању светаца-заштитника овог храма у одбрану хришћанства, али и о усуду српском да увек буде распет на крсту, прогоњен и сатиран. О потреби опстојавања на овом камену, о љубави хришћанској према другом и различитом, али и самима себи, о јединству народном, неопходном као ваздух, хлеб и вода, за преживљавање злих времена, о страдалништву њиховом, али и актуелном, косовском. И све то без неумерене, јаке или преке речи, не распаљујући али духовно уздижући и оснажујући ионако крхке, измучене и ломне душе својих верника.

У опходу око храма владики и свештенству и верујућем народу придружују се сада и они који једноставно физички нису могли ући у цркву, већ их је неколико стотина, па цео догађај поприма помало нестварне димензије. У крају у коме је готово сваки саобраћајни знак обележен графитом усташког слова „У”, у коме се за првенство у учесталости билборди са фотомонтажом генерала-злочинца Анте Готовине и папе Ивана Павла Другог такмиче са рекламама центара „Керум”, власништва сплитског градоначелника који се јавно захваљује богу што му зет случајно није Србин, у коме и данас није реткост да закукуриче ватрени петао над српском кућом и црквом, српски владика дели нафору српском верном народу. На многаја љета...

Милић Миљеновић, Дневник, 03.08.2011. год.

Извор: Епархија далматинска