Крка - часопис Епархије далматинске, бр. 20

Садржај: Раскол између Истока и Запада; Митрополит пергамски Јован Зизјулас: Православље и дијалог; Старац Јосиф Исихаста; Укратко о ћирилском писму; Што се догодило 1941. у Cpбу?; Не дирајте моју рушевину!; Вијести из Епархије

Издвајамо из садржаја: Протојереј др Џон Мајендорф, РАСКОЛ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

Христолошки спорови су, као што смо видели, изазвали на истоку коначан расцеп измећу византијског хришћанства и других древних хришћанских заједница: Сиријске, Египатске и Јерменске. Грци и Латини су остали сами у заједничкој верности Халкидону, као два културна израза хришћанства у римском свету. Раскол, који их је најзад одвојио, не може да се идентификује ни са једним посебним догађајем, па чак не може тачно ни да се датира. У овом процесу своју улогу су одиграли и политичка опозиција између Византије и Франачке империје, и постепено отуђивање у мисли и пракси, и дивергентан развој у богословљу и еклисиологији. Међутим, без обзира на историјске факторе, који су све више и више удаљавали две половине хришћанства једну од друге, постојале су политичке снаге које су радиле у корист јединства. Византијски императори су, на пример, од четрнаестог до петнаестог века систематски покушавали да поново васпоставе црквено јединство са Римом, да би на тај начин обезбедили помоћ запада против Турака.

У ствари, ни раскол ни неуспели покушаји око васпостављања поновног јединства, не могу да буду објашњени искључиво социјално политичким или културним факторима. Потешкоће које је историја саздала могле су бити превазиђене да је постојало опште еклисиолошко мерило за решавање богословских, канонских или литургичких проблема, који су раздвајали Исток и Запад. Али средњевековни развој римског примата као коначног мерила у догматским стварима, стајао је у очигледној супротности са учењем о Цркви, које је преовладавало на Истоку. На тај начин није било могућности да дође до споразума о самом проблему, нити о начину како да се он реши, све док је постојало размимоилажење у учењу о власти у Цркви.

Филиокве

Византијци су сматрали да је Филиокве централна тачка неслагања између Истока и Запада. У њиховим очима, уносећи додатак у Символ вере, Латинска црква се супроставила тексту прихваћеном на васељенском сабору, и дала догматски ауторитет неправилно схваћеном учењу о Тројичности. Међу Византијцима, чак и умерени, као што је био Петар патријарх антиохијски, који је замерао систематском антилатинизму свог цариградског колеге Михаила Керуларија, сматрао је да је интерполација зло, па чак и горе од зла.

Узето у целини, Византијцима је недостајало потпуније знање компликованих историјских прилика, које су довеле до прихватања Филиокве на Западу: о интерполацији у Символ вере у Шпанији у шестом веку, као средству јачања анти-аријевских позиција у Шпанској цркви; о ширењу интерполираног Вјерују у Франачком царству; о употреби оваквог Символа од стране Карла Великог у његовој антигрчкој полемици; о позивању франачких богослова postfactum на Августинов спис О тројичности (De Trinitate), да би се оправдала интерполација (што Августин није никада разматрао) и, најзад, о прихватању Филиокве у Риму, вероватно 1014. године. Фотије је први од Грка побијао Филиокве 866. године, када је у интерполацији у Вјерују видео не само измену коју су извршили некакви франачки варвари на далеком Западу, него и оружје антивизантијске пропаганде међу суседним Бугарима, за које се византијски патријарх сматрао лично одговорним.

У својој окружници источним патријарсима (866), Фотије је тврдио да су Филиокве круна зла, коју су франачки мисионари увели у Бугарску. Већ смо видели да су његове главне богословске замерке на интерполацију биле у томе што она доводи до збрке ипостасних карактеристика лица Свете Тројице, те је стога то нова форма модализма или полусавелијанства. После сабора 879 - 880 године, који је свечано потврдио оригинални текст Символа вере, и формално анатемисао свакога ко би састављао нови Символ вере или га кварио незаконитим речима или му било шта додавао или одузимао, Фотије је био потпуно задовољан. Да би прославио оно што је сматрао за коначну победу православља, Фотије је саставио детаљно побијање учења о двоструком исхођењу - своју чувену Мистагогију - у којој је такође похвалио папу Јована VIII, који је омогућио да дође до овог тријумфа.

Пошто је Филиокве коначно прихваћено у Риму и на целом Западу, овај је проблем потезан при сваком сусрету између Грка и Латина, било да се радило о полемичком или пријатељском сусрету. Византијска литература о овом предмету веома је обилна. Маrtin Jugie, Ханс - Георг Бек и други, направили су њен преглед у својим делима. Аргументи Фотија да је Филиокве нелегална интерполација, да разара монархију (једноначалство) Оца и да релативизира реалност лица или ипостасно постојање у светој Тројици, остало је центар дискусије. Али често се спор сводио, са једне и друге стране, на бескрајна набрајања патристичких текстова у корист тврдњи било Грка или Латина.

Позивање на старе ауторитете често је било усредсређено на текстове оних Отаца - нарочито Атанасија, Кирила Александријског, Епифанија Кипарског - чија се главна брига састојала у анти-аријевској или анти-несторијевској полемици, то јест у установљењу Христовог идентитета, као вечног и преегзистентног Божанског Логоса. У односу на Светог Духа они су неизбежно употребљавали изразе сличне онима који су били прихваћени у Шпанији шестог века, где се интерполација најпре и појавила. У библијским текстовима, као што су Јован 20:22 (Он дуну на њих и рече: Примите Светог Духа), они су видели доказ Христове божанствености: ако је Дух Божији такође и Дух Христов (Рим. 8:9), Христос је сигурно једнобитан са Богом. Тако је могуће и да се каже да је Дух у правом смислу Дух Сина, па чак и да происходи суштински од обојице - Оца и Сина. Коментаришући ове текстове и признајући њихову подударност са латинском патристичком мишљу, Максим Исповедник с правом тумачи да њихово значење није у томе да је Син почетак Светог Духа него да Дух исходи кроз Сина, изражавајући тако јединство природе. Другим речима из делатности Духа у свету после оваплоћења, могао би се изводити закључак о једнобитности три лица Свете Тројице, али се не може изводити никаква узрочност у вечним личним односима Духа и Сина.

Међутим, они које су Византијци звали Latinophrones - латински настројеним - нарочито Јована Векоса (1275 - 1282), кога је цар Михаило VIII Палеолог поставио на патријаршијски престо са изричитим циљем пропагирања у Византији Лионске уније (1274), чинили су знатне напоре да грчке патристичке текстове о исхођењу Духа кроз Сина, употребе у корист Филиокве. Према латинофронима и кроз Сина и од Сина представљају легитимни израз исте Тројичне вере.

Уобичајени протуаргумент православне стране је био да у Библији и патристичком богословљу, исхођење од и кроз Сина означавају charisma Духа, а не Његово ипостасно постојање. Јер, заиста, рпеита може да означава дародавца и дар; а у овом другом случају, исхођење Духа од или кроз Сина - то јест кроз оваплоћеног, историјског Христа - дешава се у времену и не подудара се са вечним исхођењем Духа од ипостаси Оца, јединог извора божанствености.

Већина богослова тринаестог и четрнаестог века су ипак дошли до закључка да је протуаргумент недовољан. Григорије Кипарски, наследник Векоса на патријаршијском трону (1283 -1289) и председник на Сабору (1285), који је званично одбацио Лионску унију, учинио је да овај Сабор одобри текст који, осуђује Филиокве, признаје вечно пројављивање Духа кроз Сина. Сабору је као основа послужило учење да charismata Духа нису временске створене реалности, већ вечна нестворена благодат или енергија Божија. Овом нествореном божанском животу човек има приступ у Телу оваплоћеног Логоса. Стога нам благодат Светог Духа не долази кроз или од Сина; оно што нам је дано није ни сама ипостас Духа, нити створена, временска благодат, него спољашња пројава Бога, различита и од Његовог лица и од Његове суштине. Велики византијски богослов четрнаестог века Григорије Палама, преузео је и развио овај аргумент као и Григорије Кипарски, формално признајући да је Дух као енергија, Дух Христов и долази од Њега, пошто Га је Он дунуо, послао и пројавио, али, у Његовом самом бићу и Његовом постојању, али није од Христа, него од Оца.

Како је време пролазило, постало је очигледно да спор око Филиокве није дискусија о терминима - јер је било разлога да се обе стране сагласе и кажу да Дух исходи од Сина - него је то спор о проблему да ли ипостасно постојање лица свете Тројице може да буде сведено на своје унутарње односе, као што је то допустио пост-августински Запад, или да ли је првобитни хришћански доживљај био Тројство Лица, а њихово лично постојање није било могуће свести на заједничку суштину. Постављало се питање да ли је прва и основна садржина хришћанског религиозног доживљаја била троличност или једнобитност. Али да би се дискусија поставила на тај ниво и да би дошло до истинитог дијалога о правој суштини ствари, било је потребно да обе стране покажу узајамно разумевање. То се, нажалост, никад није десило. Чак на сабору у Флоренцији, где је долазило до непрестане конфронтације око проблема Филиокве, дискусија се кретала око усаглашавања грчких и латинских формулација. Најзад је сабор усвојио у основи Августновску дефиницију о светој Тројици, потврђујући истовремено да грчке формулације нису са њом у супротности. Међутим, ово није било решење основног проблема.

Превод с енглеског језика: Јован Олбина

Извор: Епархија далматинска