“Култура религија” – нови напад на Православље
Са жељом да помогнемо
ученицима и њиховим родитељима да заједно одвојимо неистину од истине, 4. маја
2009. године, у оквиру кампање „СВАКИ ДАН ЈЕ ВИДОВДАН" биће одржана ЈАВНА ТРИБИНА
о теми „КУЛТУРА РЕЛИГИЈА ИЛИ ЖИВА ВЈЕРА У ЖИВОГА БОГА" у Дому омладине у
Бијељини са почетком у 19,30 часова.
С благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Господина Василија милосрдно удружење „Тројеручица" из Бијељине, Школа иконописа „Одигитрија" из Бијељине, Светосавска омладинска заједница из Бијељине, Школа кошарке „Будућност" из Бијељине, омладина СДС-а, омладина ДНС-а, Српски сабор Двери, заједно са вјероучитељима Епархије зворничко-тузланске православном народу Српском:
„Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити" (Матеј 24, 4-5) „Ако вам ко каже: Ево, овдје је Христос или ондје, не вјерујте". (Матеј 24, 23)„Чувајте се оних, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве?" (Матеј 7, 15-16)
Пројекат „Култура религија" идејна је творевина сљедећих организација које су га и финансијски подржале: „HEKS" - Hilfswerk der evangelischen Kirchen Schweiz (Међународна евангелистичка помоћ Швајцарске);„Пакт за стабилност југоисточне Европе" - финансира СР Њемачка; „Фонд Отворено Друштво Босна и Херцеговина" - „СОРОШ"; Амбасада Краљевине Норвешке у Сарајеву; „OSCE Мисија у Босни и Херцеговини"; Сарајевски отворени центар; „Goethe институт Босне и Херцеговине".
Свједоци смо да је од почетка другог полугодишта ове школске године у првим разредима средњих школа уведен нови предмет, који се зове „Култура религија", а сви ученици средњошколци приморани су да изучавају овај нови предмет, без права на избор. Такође, свједоци смо да се на један негативан, неистинит начин на часовима овог предмета говори о религијама. Највећи доказ који потврђује ове наше тврдње свакако је уџбеник за овај предмет, у којем се износе неистине и полуистине о православљу, а и о другим религијама, које ученици треба да прихвате као истине. Најважнија истина која је темељ православља јесте истина о Светој Тројици. Само на једном мјесту у уџбенику за предмет „Култура религија", стр. 11, посљедњи пасус на овој страни, говори озбиљније о Светој Тројици, али на погрешан начин - ЈЕРЕСИ које су осуђене на васељенским саборима овдје се износе пред ученике као истине!
- О Божанственој Литургији - Евхаристији - Причешћу не говори се иако је то најважнији догађај у животу сваког хришћанина!
У уџбенику још пише и ово:
- Мошти су посмртни
остаци (кости)!
- Православље је утемељено
1054. године!
- Бог управља животом
сваког човјека - судбина!
- Господ Исус Христос
проповиједао је спас на небу, а не на земљи!
- СТРАХ је главно
религиозно осјећање, а не ЉУБАВ!
- Хришћанство учи
о „крају свијета"!
- Адам и Ева су јели
ЈАБУКЕ и због тога их је Бог истјерао из раја!
- Међу хришћанским
врлинама нема ВЈЕРЕ, НАДЕ и ЉУБАВИ!
- Оснивачи монаштва
нису Свети Антоније Велики (250-356) и Свети Пахомије (290-340)!
- Тијело је тамница
душе!
- У хришћанству је
жена подређена мушкарцу („један морал за жену, други за мужа")!
- Свака нација има
своју православну цркву!
- Култура је од животиње
створила човјека!
- ОСНИВАЧ ХРИШЋАНСТВА
ЈЕ ЧОВЈЕК (ПРОРОК)! ЊЕМУ СЕ ОТКРИО, У ДУХУ ПОКАЗАО, БОГ!
- Мит је специфичан
начин мишљења човјека о свијету. То је мишљење у сликама и у њему се преплићу сан
и јава, машта и стварност. У миту постоји нешто што је стварно, али и нешто што
је измишљено. Знаш ли неки мит? Чуо си за мит о Косову. Зашто је то мит? Чињеница
је да се догодила Косовска битка. Али је током времена нешто додавано из маште,
тако да је овај мит и реалност, али и дио маште („Култура религија", стр. 57)
И тако даље, све ГЛУПОСТ, ЛАЖ, НЕИСТИНА, ПОЛУИСТИНА...
„РЕЛИГИЈУ треба одвојити од ВЈЕРЕ, ЧОВЈЕКА од БОГА, а СРПСКИ НАРОД од ХРИСТА и КОСОВА!"
Хрватски министри образовања у пет жупанија Федерације БиХ, гдје су Хрвати већина, јавно су се супротставили увођењу предмета „Култура религија" и саопштили су да неће судјеловати у таквим активностима. У Републици Српској ситуација је обрнута, јер господин Антон Касиповић - министар просвјете свим силама се бори да уведе овај предмет у средње и основне школе, убјеђујући српски народ да су толеранција и демократија европске вриједности које немају алтернативу.
Са жељом да помогнемо ученицима и њиховим родитељима да заједно одвојимо неистину од истине, 4. маја 2009. године, у оквиру кампање „СВАКИ ДАН ЈЕ ВИДОВДАН" биће одржана ЈАВНА ТРИБИНА о теми „КУЛТУРА РЕЛИГИЈА ИЛИ ЖИВА ВЈЕРА У ЖИВОГА БОГА" у Дому омладине у Бијељини са почетком у 19,30 часова.
Запамтимо, ХРИСТОС је једини прави ПУТ, ИСТИНА и ЖИВОТ српског народа!
Због тога молимо све христољубиве и слободољубиве људе да нас подрже у овој борби да бисмо успјели заједничким снагама да се изборимо за подједнако поштовање права, не само оних ученика који желе да изучавају предмет „Култура религија", него и оних који то не желе, већ имају жељу да наставе своју духовну надградњу (усавршавање), изучавајући православну вјеронауку у средњој школи.
У Бијељини, 28. април 2009. године
У наставку доносимо текст под насловом:
Некултура културе религија
Размишљања о новоуведеном предмету под називом „Култура религија " у средње школе Републике Српске
Иронија данашњице умјесто увода
Народ у Републици Српској просто не мора да брине о својој будућности пошто имамо толико пријатеља и финансијера, да се од нас готово никада ништа не тражи, па чак ни мишљење! И то посебно ако се ради о неким осјетљивим и веома важним питањима. Једина ситница коју наши пријатељи траже јесте да затворимо очи, да се правимо да смо нешто што нисмо, и да не примјећујемо шта нам се ради, да заборавимо своју историју и идентитет, да оставимо своју Православну Христову Цркву. Да би нам помогао да то урадимо што брже и безболније, господин Министар просвјете у Влади РС заложио се и залаже се за увођење предмета култура религија у све школе у РС. Чак и они од којих смо навикли да нам стално нешто намећу, не чује се ништа слично. Они су само на листи оних који подржавају овај пројекат, али га не намећу. А и зашто би они то чинили, када има господин Министар који ће да га наметне умјесто њих? Једну групу таквих наших пријатеља (све сами фондови, пактови, мисије, отворени центри, институти...) предводи организација коју финансира доказани и заслужни пријатељ српског народа Џорџ Сорош, Фонд Отворено друштво БиХ (и они су заједно са Министром иза овог пројекта). Морамо да се подијелимо једним запажањем: овај господин много воли да улаже новац у православним земљама, јер поред нас, он улаже и у Србији, у Русији и сл, и то посебно у НВО сектор, преко ког новац дистрибуира разним сектама и другим антихришћанским организацијама, затим у медије и образовање преко којих најлакше може ширити своју пропаганду, а све то у циљу слабљења Православља у тим земљама. Код нас се ето, улаже и у просвјету, благо нама! Неко ко воли црни хумор рекао би да то има и добре стране, јер у доба кризе привлачимо стране инвестиције. Само што ово одавно није смијешно!
Некултура културе религија
Предмет култура религија ушао је у наше школе на мала врата са великим претензијама: да нама, религиозно некултурним отвори очи, и да више не будемо такви, него да култура и од нас направи људе, пошто по ауторима уџбеника по ком наша дјеца уче овај кентаур-предмет, култура је од животиње направила човјека.[1] Ми се плашимо да ће баш ова култура религија од људи направити животиње. Разлога да вјерујемо у то имамо много, а први је свакако начин увођења овог предмета, који се може слободно назвати разбојнички, јер је то урађено без јавне расправе, и што је много горе, без освртања на изузетно негативно мишљење стручне јавности из области просвјете, великодостојника Православне цркве, еминентних теолога, представника других вјерских заједница у РС! Још ће нам на крају рећи да се због кризе не могу освртати на растеће незадовољство народа у Републици Српској. А зашто незадовољство није веће у овом тренутку? Зашто се до сада народ није масовно подигао против ових штетних одлука? То није зато што су људи са тиме сагласни, него је то управо зато што већина у нашој земљи заправо нема појма о чему се ту заправо ради. И како сазнаје, тако се појављује и бунт. Зато је православним хришћанима у РС први и најважнији циљ да све људе исправно информише о предмету култура религија којим експериментишу над нашом дјецом, и масовнија реакција неће изостати. И сада је веома активна православна омладина у Бијељини и Зворнику, гдје је протест и зачет, и одакле је почео да се шири на друге крајеве Републике Српске. Организовано је и потписивање петиција од стране ученика, информисање родитеља и ученика преко летака, плаката, кроз учешће у разним телевизијским емисијама посвећеним овој проблематици, и томе слично. И они који су увели овај предмет знају за то шта народ у РС жели, па су то урадили тихо и далеко од очију јавности. Ако неко буде спреман да то негира, нека нам одговори на питање: зашто се није ишло на паралелно увођење изборних предмета вјеронауке и културе религија, па да родитељи и дјеца сами одаберу? Јасно је ко би добио те изборе, па су их зато и избјегли. Ко су предавачи културе религија? Социолози, и најчешће декларисани атеисти, који крајње необјективно и наметљиво тај атеизам пропагирају као врхунску врлину и добро, не говорећи да они не вјерују да Бог постоји, него просто да Бога нема. При том, када је ријеч о Православљу, допуштају себи слободу да суптилно и на друге начине вријеђају вјернике и свештенике, пријете онима који се не слажу са њима, и томе слично. На крају се питање поставља само: како може културу религија да предаје неко ко није религиозан и нема основну културу? Због чега је још ово питање битно? Јер у уџбенику има одређени број заиста добро осмишљених питања на који није дат одговор, и који ће ученици тражити од професора, који ће опет (углавном) као атеиста изложити своје (антихришћанско) мишљење, и то питање је аутоматски за саме ученике постало врло штетно, иако сама формулација може да привуче пажњу и симпатије.
Једно велико „ЗАШТО?"
Не може се заобићи ни једна мисао која иде у прилог љубитељима теорија завјере, али која је у даном случају заиста на мјесту: Зашто се овај предмет уводи само у школама у Републици Српској? Хрватски министри образовања у кантонима у Федерацији БиХ гдје Хрвати чине већину, њих пет на броју, отворено се противе увођењу таквог предмета (између осталог наводећи да би то било врело подјела, сукоба и нетолеранције)[2], док њихов сународник који је министар просвјете у РС свестрано се залаже за увођење, и уводи тај предмет дјеци у РС („да би се изградила култура дијалога и толеранције")! Како то да су дјеца у РС толико „привилегована" у односу на дјецу из Федерације? Остаје нам само да нагађамо да ли би господин Министар у Влади РС заступао исто мишљење да је министар у неком од кантоналних министарстава. Млади Зворничани, ученици средњих школа, покренули су петицију за враћање вјеронауке у средње школе, а против увођења културе религија, у којој су о овом питању написали следеће: „Могу се начути приче како овај предмет учи дјецу толеранцији, и да се због тога инсистира на његовом увођењу баш у школама у РС. Одмах се поставља питање, да ли су то дјеца у РС нетолерантнија него у ФБиХ? Ако се то тако сматра, можемо ли имати у увид, на који начин и ко је дошао до тих сазнања? Ако ли није тако, зашто се намјерно превиђа и занемарује чињеница да је став велике већине становника РС да туђе поштују, а своје ни по коју цијену не дају? Зар нпр. Православна вјеронаука учи дјецу нетолеранцији, када се у лекцијама из овог предмета учи да су сви људи наши ближњи и да свима треба да помажемо; да не треба само да волимо своје пријатеље, већ и непријатеље, и да се за њих молимо Богу, и да их благосиљамо чак и када они нас гоне и проклињу; да када нас неко удари по једном образу ми окренемо други? Зар може да постоји већа толеранција на свијету од ове?"[3] Ако се иде даље у тумачење ове ентитетске дискриминације, може се доћи и до тога да је скривена порука аутора и финансијера овог пројекта уствари означавање Православне Цркве као кривца за етничку и религиозну нетрпељивост на овим просторима. Јер чим је потребно култивисање дјеце у РС, који су већином православне вјероисповијести, значи да код њих нешто није у реду, чим се на друге не врши такав притисак. Сами ученици виде то овако: „Посебну снагу добија наше питање када се у обзир узме чињеница да се већ неко вријеме вјеронаука без икаквих сметњи изводи као редован предмет и у средњим школама и на факултетима на просторима Федерације БиХ (чак и у обдаништима!). Да ли у земљи у којој живимо владају једнака права за све грађане или су неки можда мало „једнакији"? Зашто се у једном ентитету дозвољава несметано изучавање својих духовних коријена, свог духовног идентитета, док се то у другом ентитету не дозвољава, уз наметање изучавања предмета који никакве везе нема са духовним идентитетом народа са ових простора? Није нама циљ да истакнемо како се ми не слажемо са тиме што је урађено у ФБиХ, напротив! То је њихово легитимно право, али желимо да истакнемо да је то и наше легитимно право, јер ми желимо да изучавамо вјеронауку, коју ће нама предавати професори и други стручни људи из области Православног хришћанства, римокатолицизма или ислама, у зависности од вјерске припадности сваког појединачног ученика. Не желимо да сазнања о датим темама црпимо из социологије јер, подсјећамо, социологију као предмет ми већ имамо, и друга нам не треба. Желимо да и ми, као и ученици средњих школа, и студената на факултетима у ФБиХ, изучавамо религију не као дио неког несрећног експеримента, него на часовима Православне, римокатоличке или исламске вјеронауке, у зависности од вјероисповијести или опредјељења ученика."
Смијешна политичка коректност - (Не)реалност културе религија
Нажалост, овај предмет има неупоредиво више реалних недостатака од рекламираних добрих страна, чак и када све оне не би биле само реклама, него истина. Само име предмета је апсурдно, јер у његовом креирању не стоји вјероватно нити један једини културолог, и сигурно ниједан озбиљан православни теолог, а ни теолог из неке друге вјерске заједнице из Републике Српске. Прва верзија уџбеника културе религија била је пробни балон. Реакција свих стручних и надлежних људи (изузев господина Министра) била је оштра. Са невјерицом су говорили о томе, укључујући и уважену господу из Републичког педагошког завода. Врло брзо тај уџбеник је замијењен једним много бољим[4], али истовремено ужасним.[5] И то преправљање на брзину је још један доказ - да је ауторима овог пројекта стало да они убаце предмет у школе, а после ће да га дорађују како већ буду хтјели, а ми тек онда нећемо моћи по том питању ништа да урадимо!
Садржај уџбеника (и то преправљеног!) за православно ухо је, благо речено, страшан, јер нпр, само на двије-три странице које говоре о Хришћанству може да се стави најмање двадесетак разноразних примједби на текст. Без упуштања у дубљу богословску анализу, само ћу навести неколико најзначајнијих разлика између Православља и оног каквим га аутори уџбеника представљају, односно, навешћу учења која се погрешно третирају и представљају као православна.
Тријадологија (учење о Светој Тројици) коју аутори приписују Православљу је погрешна и одавно осуђена као јерес (лажно учење) Павла Самосатског, која се још назива и (антитринитаристички) динамизам. Аутори очигледно не познају богословље Светих Отаца Кападокијаца (ни уопштено), које је азбука православне Тријадологије, а истовремено најпотпуније представља вјеру Цркве.[6] Есхатологија (учење о Другом доласку Христовом и будућем Царству Божијем) није ни близу православне, и представља неку мјешавину адвентистичко-јеховистичког учења. Али, као и обично, аутори нису ни у овдје стално сагласни са собом - тако Христос по њима проповиједа „спас на небу, а не на земљи"[7], а са друге стране, они храбро „лоцирају" Царство Божије на земљи![8] Учење о Личности Христовој нејасно је самим ауторима, тако да га нејасно и излажу. Најприје је Он за њих само пророк коме се у духу открио Бог (поименце се не помиње, али значење је такво)[9], а ученик мора да сачека да аутори почну да говоре о исламу да би сазнао да хришћани вјерују да је Христос истинити Бог, и то под условом да се не збуни неспретном формулацијом.[10] Централни догађај, темељ Хришћанске вјере - Васкрсење Христово приказано је скарадно и неправославно: „Три дана касније, Исус Христос је васкрснуо из мртвих, сјединивши се духом својим, са Богом оцем."[11] (!!!) За такав одговор ђак богословске школе вјероватно би добио слабу закључну оцјену. Православној цркви се приписује етнофилетизам, односно уређење по националном (умјесто по територијалном) принципу, који је на Саборима Цркве осуђен као јерес (неправославно учење)![12] За Православље се каже да је настало у Византијској империји у периоду између VII и IX вијека, не наводећи за то нити један једини доказ, очекујући ваљда да ми треба то да прихватимо као некакав аксиом. Неко ће можда рећи да је то ситница, али суштина је у томе да аутори говоре, и тако уче дјецу, да Православље не потиче од Христа, јер је настало 600-900 година након Њега, и то није тешко видјети.[13] На мјесту гдје се говори о питању особености српског Православља, ријеч традицијска вјешто је постављена у текст са значењем паганска, те се дјеци као неоспорна истина представља комунистичка теорија о настанку Крсне славе код Срба, упркос многим научним доказима, који су подробно наведени и објашњени у текстовима Његове Светости Патријарха Павла на ту тему, који таква нагађања објективно побијају.
Хришћански морал је представљен чудовишно: „Тако је јеванђелско хришћанство имало одбојан став према богатству и богатима. За богате се каже да неће ући у небеско царство јер су добили своје на земљи." [14] Један просјечан ученик III разреда из Републике Српске који похађа Православу вјеронауку, на ово би се насмијао. Такав фалсификат просто не може да се допусти! Или када се говори о тзв. „етици мирења коју је проповиједао Христос" наводи се цитат из Светог Писма који заиста садржи ријечи „мирите се"(Мт. 5, 25), али је по смислу веома далеко од онога што аутор покушава да каже. [15] Од Еклисиологије (учење о Цркви) која се представља дјеци у том уџбенику, православни хришћанин може да се најежи: „Црква - установљена вјера, она се бави унутрашњим уређењем вјерске заједнице."[16] Само то, а већ превише! Ни на осталим мјестима не иде се дубље од овога, изузев можда када се говори о породици. О монаштву се говори погрешно, као да је његова основа гностицизам (гностичко презирање тијела као нижег принципа), такође једна од раних јереси које су се појавиле у вријеме апостола, и које су осуђене од Цркве још прије око 1950 година.[17] Света Литургија, која је у Православљу средиште живота Цркве, икона суштине и циља постојања свијета, помиње се врло мало, и за ауторе уџбеника је похађање исте признак обичајног вјерника (који се разликује од „убијеђеног, искреног вјерника који посједује одговарајуће вјерско знање и вјерске обреде", шта год то значило), онога који учествује у животу Цркве „углавном обредно"[18]. Невјероватно! Евхаристија се представља као симбол сједињења вјерних са Христом, и дефинише се различито од Литургије, иако су то синоними, не у етимолошком, него у богословском смислу. Само као симбол јединства са Христом представља се и Свето Крштење.[19]
О помињању упокојених код православних говори се погрешно, као да је то само обично сјећање на упокојене.[20] Жене су, по уџбенику, у Хришћанству „подређене" (мада и сами аутори поред тога признају да Црква исповиједа да „нема више ни мушко ни женско, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу" (Гал. 3, 28)).[21] Још једна врло велика заблуда: Хришћанству се приписује нагињање ка антропоцентризму, насупрот „исламском теоцентризму", а ту се ни једном ријечју не помиње Богочовјек Христос, који је у Православљу истинско средиште и извор.[22] Када се говори о светим мјестима за разне религије, провлачи се суптилно нека врста синкретизма[23], а вјероватно ни сами на знајући откуда им то, за најважнији текст Светог Писма за православне проглашавају Апокалипсис, тј. Откривење Светог Јована Богослова.[24] И ово су само основне замјерке, дакле оне преко којих је просто немогуће прећи. Нећемо детаљније говорити о томе да приређивачи не знају ни да цитирају Свето Писмо како треба, да преносе историјске личности и до два вијека прије њиховог рођења (Свети Симеон и Сава основали „прву велику задужбину" Хиландар крајем Х вијека![25]), да кажу да је „популарни" назив за Откривење Светог Јована Богослова Апокалипса, не знајући (или бар не наводећи) да је то заправо оригинални наслов књиге на грчком језику (на савр. грч: Αποκάλυψη)[26], да се „у православној (ваљда аутори под тиме подразумијевају и српској) традицији за највеће име црквене музике" проглашава неки Василије Мокрањац[27], или када не владају појмовима вјечно-бесмртно, аутокефално-аутономно, и томе слично. Не бисмо за то имали довољно ни простора ни времена. А тек нећемо овдје да започињемо расправу о томе како се у уџбенику говори о западним деноминацијама, њиховим разликама са Православљем, и о грешкама које се ту налазе, као ни о екуменизму. На ту тему би се могла направити посебна студија. Против овог предмета, оваквог програма и уџбеника, иступили су појединачно како православни Епископи, професори и вјероучитељи, тако и представници римокатоличке надбискупије у БиХ, и исламске вјерске заједнице, али и Међурелигијско вијеће, вишечлани орган који чине представници три највеће религије у БиХ. Питам се, за кога је онда овај предмет? Једино чиме би могли да се подиче аутори овог новог уџбеника јесте политичка коректност - судећи по реакцијама из других вјерских заједница у РС, направили су мноштво грешака и када су говорили о римокатолицизму и исламу, а не само о Православљу.
Култура марксизма
Мислим да се у данашње вријеме не бисмо више бунили ни против марксизма: дјеца треба да знају чиме су им родитељи и дједови тровани више деценија, јер је више и птицама на грани јасно да је остављање Православља, и нешто касније велика љубав Срба према Марксу и Енгелсу увела наш народ у ево, већ вијек дугу агонију. Још један разлог што се не бисмо толико бунили јесте и то што је свима јасно да је марксизам антихришћански, према Цркви изузетно непријатељски настројен, и он у ово вријеме не би имао разорно дејство по омладину - нису више ни дјеца као што су била. Тај предмет би они посматрали сасвим споља, те их се његов отров не би дотицао. Култура религија је пак замишљена веома лукаво, управо као вук у јагњећој кожи. У плашту евро-терминологије којом нас бомбардују сви они који из неког разлога желе да им безусловно вјерујемо, нама потурају кукавичје јаје. И под видом научности и објективности, овим предметом релативизује се све оно што је српском народу свето и драго, и што је уствари нашем народу и очувало идентитет током вијекова. Није бадава ни то што је тај експеримент започет над нашом дјецом баш у средњошколском узрасту, када човјек отприлике ступа у прву озбиљнију кризу идентитета, са намјером да се у првом налету што више поништи позитиван утицај вјеронауке из основне школе, и да се дјеца што више одроде, и осјете православну српску традицију застарјелом и некако туђом и далеком, непожељном за њих саме и непримјерене модерном добу. Када се тај посао започне, и први плодови се покажу међу нама самима, даље ће ићи много лакше.
Родитељи подржавају мишљење Цркве
У поменутој петицији зворничких средњошколаца о подршци родитеља написано је следеће: „Још једном ћемо да истакнемо недвосмислену и чврсту подршку наших родитеља у нашим намјерама, и разлог за то нећемо сакрити. Није, наиме, разлог у томе што смо ми њихова дјеца и што нас они подржавају у свему, него што је и нама, а поготово њима, јасно да је вјеронаука коју смо са великом љубављу и марљивошћу изучавали у основној школи, донијела обилне плодове, и то најприје у смањењу агресивности и насилног понашања, у смањењу претјеране употребе алкохола, у смањењу јавног разврата и неморала, у смањењу употребе наркотика и броја наркозависних особа у цијелој земљи, у предупређивању ширења деструктивних секти, што је све укупно допринијело бољем духовном и тјелесном здрављу, већој сигурности свих грађана, а посебно нас, дјеце; веће задовољство животом и развоју способности за зрело суочавање са проблемима који сусрећу сваког човјека на његовом животном путу. Желимо да се тај тренд побољшања настави, те Вас стога молимо да се заступите за наш захтјев и да се по хитном поступку усвоји допуна Закона о средњем образовању којим би се у све разреде средњих школа у РС увео предмет вјеронаука са бар једним часом седмично већ од следеће године."
Демократија против људских права
На понос је Цркве однос младих православаца - средњошколаца према овом проблему, који су се спонтано организовали, одмах након увођења новог предмета. У Зворнику је још почетком фебруара организована петиција међу ученицима средње школе, и прикупљено је више од 1000 потписа за седам дана. Једно је остало за памћење: они који уче некаквој демократији и поретку, на то су реаговали застрашивањем, па и отвореним пријетњама свима онима који на овај, чини се најмирнији и најдемократичнији начин, изражавају своје неслагање и протест. Бар је тако било у зворничком средњошколском центру. У Бијељини се такође организовала православна омладина, и на многе начине изразила свој протест против овог насиља. У плану су и јавне трибине и предавања у циљу информисања јавности о непотребности и штетности овог предмета. Талас протеста се проширио и на друга мјеста: Брод, Билећа, Бања Лука, Шековићи, Власеница, Хан Пијесак, и наставља да се шири. Искрено се надамо да се он неће заустављати, док се тај апсурд од предмета не избаци из наших школа, и не врати, после дуго времена, па и превише, предмет вјеронаука, гдје ће сваки ученик, у складу са својом вјером или опредјељењем, изучавати оно што су и његови преци изучавали до доласка комунизма на власт.
Мирослав Тодоровић, M.Th
Извор: Епархија зворничко-тузланска
[1] Култура религија, више аутора, Источно Сарајево, 2008, стр. 54.
[2] www.index.hr/vijesti/clanak/bih-hrvatski-ministri-obrazovanja-protiv-predmeta-kultura-religija/163536.aspx
[3] Комплетан текст ове Петиције може се наћи на званичном сајту Епархије Зворничко-тузланске: eparhijazvornickotuzlanska.org
[4] Можда је и од раније постојао „план б", за случај да први уџбеник не прође; или је он само имао за циљ да изазове реакцију, а онда, да се појави друга верзија уџбеника са много мање недостатака, и да се нама, православнима, пребаци како претјерујемо, и у самом старту да нам се умањи кредибилитет.
[5] Аутор ових редака није био у прилици да лично прегледа прву верзију уџбеника, али је о томе сазнао из поузданих извора.
[6] Култура религија, стр 10.
[7] Исто дјело, стр. 64
[8] Исто дјело, стр. 8.
[9] Исто дјело и страница.
[10] Исто дјело, стр. 15.
[11] Исто дјело, стр. 10-11.
[12] Исто дјело, стр. 12.
[13] Култура религија, стр. 12.
[14] Исто дјело, стр. 16.
[15] Исто дјело, стр. 29.
[16] Исто дјело, стр. 62.
[17] Исто дјело, стр. 34.
[18] Исто дјело, стр. 45.
[19] Исто дјело, стр. 42.
[20] Исто дјело, стр. 38.
[21] Исто дјело, стр. 40.
[22] Исто дјело, стр. 48.
[23] Исто дјело, стр. 60.
[24] Исто дјело, стр. 11.
[25] Исто дјело, стр. 60.
[26] Исто дјело, стр. 11.
[27] Култура религија, стр. 61.
