Курт кардинал Кох: „Други Ватикански концил“

На позив понтифекса Бенедикта XVI при једном сусрету у кругу својих  ученика 2010. г. у летњиковцу Castel Gandolfo код Рима, Курт кардинал Кох, предстојатељ Папског савета за јединство хришћана (Pontificium Consilium ad Unitatem Christianorum Fovendam), произнео је свој реферат o "Другом Ватиканском концилу између иновације и традиције“, које је убрзо потом било објављено као књига под насловом  „Други Ватикански концил. О ерминевтици реформи“.

Посебан нагласак овог текста кардинала Курије Коха лежи на педесетогодишњем јубилеју почетка Другог ватиканског концила 1962.г. и улози ондашњег саветника проф. др Јозефа Рацингера, потоњег папе Бенедикта XVI. Овај концил је, да подсетимо, трајао од 1962. до 1965. г.

Кардинал Кох најпре истиче значајну улогу проф. Рацингера у полемици против теологије Ханса Кинга у постулирању критеријума о суштини односа између Цркве и концила. При томе, Црква није напросто „concilium“, као што то тврди Кинг, односно да он није само „сабрање бискупа“, већ би требало да буде и „сабрање свих чланова Цркве“. Рацингер је, пак, противним аргументима тврдио да је Црква најпре „communio“, односно са Христом у средишту сједињена заједница која повремено одржава „конциле“. Рацингер је у том контексту истакао да Први ватикански концил стоји у органском споју са Другим ватиканским концилом и да је питање примата Бога изнад питања Цркве.

Рацингер се у свом пледоајеу заузима за одлучни повратак светоотачком предању да би се превазишао „неосхоластички теснац“ који је владао последњих столећа и да би се отворила нова будућност. То окретање непатвореним изворима (ressourcement) не треба видети као „корак уназад“, већ као „корак унапред“ у отварању свету (aggiornamento).

Рацингерова сазнања су била формирана како у оквиру његове дисертације, тако и у оквиру хабилитационог списа посвећеног теологији и философији Бонавентуре.

Рацингер је на Другом ватиканском концилу узео учешће у својству саветника кардинала Фрингса из Келна. Посебно се истакао својим тезама о богословљу Откривења у светлу учења Св. Бонавентуре (1221 -1274), које је дало одлучујући печат концилу, те га је концил интегрално прихватио. Сходно овом учењу, Откривење је израз Љубави Божје која претходи Писму, односно бива кроз њега „историјски пренета“.

Кардинал Кох истиче у овом спису и огромну улогу Рацингера за ерминевтику и рецепцију концила, подсећајући на његове многобројне теолошке диспуте, вишедеценијско педагошко деловање  и његов грандиозан богословски опус и, надасве, нову евангелизацију коју је као понтифекс одлучно подржавао. У овом контексту кардинал Кох подсећа на „Годину вере“ коју је овај папа објавио.

За кардинала Коха папа Бенедикт XVI је свим својим делом један од најпроминентнијих обновитељ духа Другог ватиканског концила.

У круг папиних ученика се, мимо кардинала Коха, могу убројати и бечки надбискуп кардинал Кристоф Шенборн, хамбуршки викарни бискуп Ханс-Јоахим Јашке,  бискуп из Лозане Шарл Мореро. Овим разговорима у „кругу ученика“ учествовали су и евангелистички теолози, бивши бискуп и професор теологије Улрих Вилкенс, као и Теодор Дитер, председавајући Светског савеза лутерана, са Екуменског института у Стразбургу.

Овај спис кардинала Курта Коха предсатвља изванредан биланс реформистичке динамике коју је иницирао Други ватикански концил. Ко се убудуће буде интересовао за ерминевтику концилских реформи, питањима њиховог континуитета и дисконтинуитета, има рашта да консултује овај спис.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен