Ламент над потопљеним завичајем

Промоцијом дјела -Богородичина књига- Косте Радовића, која је у суботу 2. маја 2009. године одржана у Црквено-народном дому у Никшићу, почела је традиционална манифестација Дани Светог Василија Острошког.

-Коста од Пиве-, како је иначе познат Коста Радовић, објавио је више од двадесет књига поезије, романа, историјских дјела, прича, записа и есеја, посвећених управо родној Пиви. Својим новим остварењем он се, како запажа рецензент -Богородичине књиге-, бави темама које раније нијесу обрађиване у књижевности, а то су: искон Пиве прије и њена трагичност после потопа, старохерцеговачки корјени, трајање, виталност пивског човјека, његово страдање и одбрана вјером, српским језиком и надом.

Говорећи о новообјављеној Радовићевој књизи проф. др Лидија Томић је казала да Пива у овом дјелу има значење завичајног исходишта, али је доминантнија она виша, метафоричка синтагма Пивског манастира, централног симбола спасења. Роман о манастиру Пива и роман о Богородици је књига о ономе што траје изван свега што је нестало или га више нема, било да се ради о ријеци или људима који су уградили свој живот у живот тог простора .

- Тема Пивског манастира у роману садржи старохерцеговачко биће Пиве у новијим друштвеним приликама. Мозаична структура романа, саткана од митске и историјске слојевитости догађаја, свједочанстава, докумената и записа, легенди и предања, пророчанстава и предсказања, конституише вријеме измијештања Манастира после четири вијека од његовог постанка, рекла је др Лидија Томић. - Радовићев наратор, од прве странице, приповиједа о два свијета  земаљском и небеском, вјерујућем и оном другом, безбожном. Гротескна сигнализација овог контраста уочљива је на Константиновом путу у завичај своје мајке, у Пиву, на разграђене дјелове старог манастира. Приврженост природи и Божијој хармонији супростављена је ужасавајућом пројекцијом оне деструкције која је описана поразом хуманог у човјеку. Чини се да је ова раван други доминантни мотив романа и да се, у односу на њега, пројектује историјска слика злочина над људима и српским народом.

У дјелу Косте Радовића, запажа академик Зоран Лакић, стварност и имагинација су испреплетене тако да их је тешко разлучити. Његову причу читаоци су и до сада доживљавали као историју, његову визију историјских процеса и још више, историјских личности.

- -Богородичина књига- је уствари нека врста хронике Пиве од њене градње као Немањине задужбине, па до -Пивског потопа који је и метафора и стварност. Пред очима читалаца отвара се простор Пиве у свакојаком времену, дефилују личности као симболи свог времена  и као мудраци, и као свједоци, и као обични људи, истакао је ак. Лакић. - Костина прича о Пиви, бурним догађањима кроз која је пролазио овај крај и народ у свом битисању, је свјетионик који подсјећа да су и Христа прогонили, па је васкрснуо. Кроз ту причу сазнајемо о свим игуманима Пивског манастира, аутор нам прича и о неимарима Манастира, грађеном од турског доба, сазнајемо о гладним и тешким годинама жуте окупације, подсјећа нас на свеопшту жалост у свакој пивској кући због убиства краља у Марсеју, на братоубилаштво 1941. - 1945.

И овом књигом аутор је, по мишљењу Лакића, од заборава отргао многе хришћанске молитве, па ће на овај начин он моћи да помогне младима да се хришћански образују, предају религији, заволе вјероучење.

У представљању поетског израза Косте Радовића учествовао је и књижевник Милутин Мићовић, према чијим ријечима је он као писац, мислилац и састардалник цијелим бићем упућен на оно што је потопила Пива.

- Пива је централно мјесто његовог књижевног интересовања. Народно искуство, говорни језик, богати предањски слојеви, конкретни историјски догађаји и личности, основа су ауторског преображавања овог литерарног материјала, који реконструише историјско, културно и духовно наслеђе пивског краја кроз вијеме, оцијенио је Мићовић. - Везаност за завичај је у сталној тежњи да се у конкретним догађајима, мјестима и ликовима, као и у конкретном језичком искуству пронађу универзални ослонци и значења. У том смислу Радовићева пјесничка склоност ка мистично-молитвеном опиту пронашла је најдрагоцјеније слојеве.

Публици у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког обратио се и аутор Коста Радовић, говорећи, поред осталог, о томе шта га је инспирисало за настанак романа -Богородичина књига-.

- Исписујући ову књигу дуго, сазнајно и емотивно, исписао сам, интимно, најтеже странице, својеврсни ламент над потопљеним завичајем, нарочито, ламент над потопљених пет хиљада гробова у пивским кањонима, старохерцеговачких српских гробова; суочио сам се са многим визијама које до тада нисам ни слутио, са овим нашим временом и са оним ранијим временима, а нарочито са суровом себичношћу и безбожношћу, које данас владају свијетом. На западу не станује душа! Знао је то и искусио Свети Василије у борби са латинско-ватиканским мисионарима, који су дукатима поткупљивали поједине наше примитивне кнежеве, сатрапе. Знао је то и његов побратим Бајо Пивљанин, коме је сваки сантиметар коже био избраздан мачевима, а после битке на Вртијељци, један наш -Црногорац-, ратник на турској страни, потрчао је да добије дар од турског паше за мртву Бајову главу, коју је, за живота, молитвом штитио Свети Василије. Ништавило се показало тако кад је човјеку мач над главом, ал` у витеза и свеца - Божији су махови. Добро је, дакле, само оно што Бог прима као жртву, а једина видљива жртва у мом времену бјеше Пивски манастир и Ловћен, капа ловћенска, без које је славна планина као болесник одбјегао са клинике, поручио је Коста Радовић.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка