Лаура Спини: „1918 – Свет у грозници. Како је Шпанска грозница променила друштво

(Laura Spinney: 1918 – Die Welt im Fieber Wie die Spanische Grippe die Gesellschaft veränderte, München 2018).

На који начин је судбоносна година 1918. променила свет?-  Лаура Спини о Шпанској грозници као свеобухватном друштвеном феномену света.

Први светски рат се нагињао крају када је једна друга катастрофа пожњела више милиона мртвих: Шпанска грозница. Само за неколико недеља оболела 1/3 светског становништва, али последице на друштво, политику и културу су непознате.

Да ли у Европи, Азији или Африци, на многим местима грип је пољуљао односе моћи и није искључено да је имао утицаја и на Версајски уговор, као што је убрзао покрете модернизације. На примерима судбина на целом глобусу отвара Лаура Спини панораму те епохе. Она овом књигом попуњава празнину у историографији и омогућује нови поглед на судбоносну годину 1918.

Велика епидемија грипа, у колоквијалној варијанти „Шпанска грозница”, која је харала светом од 1918. до 1920, била је настрашнија епидемија почев од куге из 1346. године. Број жртава је је тешко поуздано констатовати, јер та заразна болест и није била дијагностицирана, а регистар умрлих није најпомније вођен. Данас се ипак зна да је од Шпанске грознице умрло више људи но на бојиштима Првог светског рата. Са великом компетенцијом британска научна журналисткиња Лаура Спини описује миље тог драматичног преломног времена.

Шпанска грозница је означена као пандемија, која је избила 1918.г., у години у којој се Први светски рат завршио. Број њених жртава је знатно већи но самог Великог рата, али је о томе у историјским књигама ретко реч. Ауторка се пита, зашто су ратови и заразе на различите начине уврежене у колективном сећању.

„Један од узрока је можда у чињеници да при зарази нема никакавог прегледа о броју умрлих. Они не носе униформе, немају ране и не губе своје животе на егзактно познатим бојиштима. Они умиру за кратко време и у великом броју, расподељени на гигантској области глобуса, и многи од њих ишчезавају у масовним гробницама. Готово целокупни 20. век се веровало да је Шпанска грозница однела око 20 милиона живота људи, иако је број умрлих уистину био двоструко, троструко или петоструко већи. Двадесетих година је било речи о 20 милиона умрли од грипа, доцније о 30, данас о 50 и 100 милиона. 

Ко чини историју?

Пандемија је класичним историчарима изгледала као природна катастрофа, слично ерупцији вулкана. Њихов кредо је гласио: Људи чине историју, не више силе, не утроба земље, ни клима, ни микроби. Ово је тачно, и није тачно, као што ова књига уверљиво показује. Лаура Спини описује дубоке друштвене импликације са којима је пандемија избила „преко планете косећи главе и без одјека оставила промењено човечанство”.

Са великом предметном компетенцијом описује ауторка најпре скривене микробиолошке процесе, вирусне, бактеријелне мутације, које постају видљиве тек када на једној страни земљиног шара епидемија еболе избије. 

Рањивост цивилизованог света

Реч „избија” употребљавамо како за ерупцију једног вулкана или за емоционалну одушку нагомилане срџбе, јер није предвидиво када, где и зашто је до тога „избијања” дошло. Ауторка означава различите наративе да се такве епидемије било разумеју као природне катастрофе или у контексту култура.

На примеру огромног фактичког материјала ауторка описује свет на почетку 20.века истовремено са погледом на његову повредивост (вулнерабилност). У тој перспективи се пандемија разуме као проба модерног света. Ако је пракса критеријум истине, онда дивљајуће заразе оновремене истине науке, политике и религије постављају на пробни камен, али и традиционалне обичаје социјалног заједништва, исхрану, вођење рата, „Некада су људи веровали да је грип под утицајем далеких звезда. Онда су открили да је нешто веома ситно продрло у организам учинивши га болесним. И најзад су схватили да је инфлуенца производ интеракције између узрока болести и тела. Кроз столећа су људи грип схватали као све приснију игру са ђаволом и иако су данас ти спојеви лакше разумљиви, не мења се ништа на томе што људи и микроби узајамно утичу једни на друге”. 

Оптужбе и ауторитативне мере

Ауторка показује како покушаји тумачења сежу из средњег века и сведоче о Божјем гневу. Постоје и тенденције за диктаторске мере, цензуру или самоцензуру у јавном простору. Неконтролисане ирационалне оптужбе, социјална дистанца као и cordon sanitaire су стратегијски диктати момента. Човек се искључује/изолује од имиграната, расних и других туђинаца: они су сви као нехигијенски носиоци заразе суспектни.

У оквиру изолације туђински миљеи почињу да бивају видљиви. Катастрофални животни односи Италијана у Њујорку, на пример, биће први пут јавни, при чему се грађевинска комисија градске управе труди да социјалним грађењем станова пружи своју помоћ. Пандемија је, дакле, деловала са супротном тенденцијом, не раздвајајћи, „бича човечанства”. 

Чему нас учи патња?

„Pathemata mathemata”, патњама се учи (памет стиче), писао је философ Платон.

У књизи Лауре Спини сазнајемо о годинама дивљања и при томе о мутацијама инфлуенце као времену интензивног самопознања светске популације, која се кроз катастрофу као таква опажа. Свет се приближава један другом у већој мери, да узајамно размени прикладна средства, појача истраживања и да брже расподели медикаменте. У току те егализације показују се и културне разлике са посебном оштрином. У књизи Лауре Спини ми се налазимо истовремено на целом свету.

„Тако је изгледао свет када је Шпанска грозница избила: један свет, који је познавао аутомобил, али који се на леђима коња и магараца угодније осећао; један свет који је веровао у квантну теорију, али још и у ваштице веровао; један свет у раскораку између предмодерне и модерне, тако да су неки људи већ становали у зградама које својом висином парају облаке, служећи се телефоном, други су пак насупрот живели као у средњем веку. Зараза, која се међу њима ширила, није имала ништа модерно; она је била прастара. Од првог смртног случаја је изгледало да је целокупно светско становништво, око 1,8 милијарди људи, било више хиљада година бачено унатраг.”

Лаура Спини описује „црну свадбу” као колективни покушај исцељења и говори о Шпанској грозници као „црној ноћи” духа времена. Она се упушта у својим тумачењима на поетски терен, у уметност и књижевност, као и у историјске изворе. Британска ауторка Спини је мишљења да Први светски рат није изазвао грип, али да су мизерни хигијенски услови, под којима су војници на фронту живели, покрет великих делова војних трупа, недовољна исхрана станивништва, као и утицај хемијских супстанци „мутаж” (размена хемијских фактора), који су проузроковали генетске промене вируса. Отуда ову грозница/грип заправо треба видети и као плод политичког збивања.  

Како се пак грозница одразила на историју?

Можда су Немачки Рајх и Дунавска монархија били нешто више квантитетом погођени но њени противници. Али за кризу је било нешто друго одлучујуће. Чак је и амерички председник Вилсон за време преговора у Версају био раслабљен грипом (ово је једна непроверна сумња), па је његов утицај на мировни уговор био врло скроман. Плаузибилнија је претпоставка да је грозница имала утицаја на деколонијализацију. Колонијалне силе су при свој доминацији стајале без медицинског средства и лека. И када су лекари у Сенегалу Европљанима као профилаксу препоручивали шампањац, а „урођеницима” пак вино, то није остало неопажено. Медицина заправо није при свем напретку била у стању да грип препозна као вирисно обољење. Истина је да се убрзо установило да је није реч о бактеријама. Појам вируса је спомињан, али неспецифично, у значењу на латинском virus = отров/жвале/пена/смрад. Али један познати појам није био са том болешћу асоциран, јер су вируси били одвећ мали да би били уочени на микроскопу. Тек је електронски микроскоп тридесетих година значио напредак, односно продор у дијагностици. Поглавље о медицинској страни теме иде у најбоље Спинијеве књиге. Оно што знамо јесте да ова болест није избила у Шпанији, а да је ова болест названа по тој земљи почива на чињеници да је у њој о загонетној болести слободно извештавано, док је у земљама које су водиле рат она била потискивана под контролом цензуре. Данас се сматра да порекло болести треба видети у САД, у прекоморским транспортним трупама као одлучујуће убрзање ширења пандемије. Да ли је при томе реч о случају болести у Camp Funston (Канзас) и првом, „нултом пацијенту”, још није једнозначно утврђено.

Спини је пошло за руком да напише грандозну слику препуну различитих фасета о променама друштва која су била изазвана пандемијом. Тако је настао шарени мозаик, једна слика времена која оставља утисак о јаким атмосферским утицајима у времену прелома, без каприцирања на питањима класичне историографије о узроцима и последицама. Ова књига је написана виртуозним стилом и сведочи не само о брилијантној нарацији, већ и изванредној аналитичарки. Ову књига је могуће читати и као историју менталитета. Њена снага лежи у минуциозно истраживаном материјалу и калејдоскопској полиперспективности и последицама те пандемије која је оставила неизмерну пустош у целокупном човечанству. Њена сумарна слика 1918. говори о упозорењима и чита се као „апотропајон” вакцина против лакомислености и фатализма.

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен - Рим)