Ликовне представе Исуса Христа кроз историју уметности - Лице Месије (I)
Сведоци смо да постоје веома разноврсне представе Христа од оних где се лик Спаситеља приказује у виду мушкарца са дугом тамном косом, брковима и брадом, до нежних, готово феминизираних представа мушкарца са плавом косом и очима. Често се и данас чује питање, које је понављано много пута и у прошлости: како је Исус заправо изгледао? Који приказ је веродостојан? Када је Христов лик почео да се приказује у уметности?
Ликовне представе Исуса Христа су широко распрострањене практично на свим местима на којима живе хришћани, па и изван хришћанске и уопште западне цивилизације. Ту се не ради само о сликама унутар сакралних објеката (пре свега православних и римокатоличких), већ и о представама у популарној култури, медијима масовне комуникације и сл. Сведоци смо да постоје веома разноврсне представе Христа од оних где се лик Спаситеља приказује у виду мушкарца са дугом тамном косом, брковима и брадом, до нежних, готово феминизираних представа мушкарца са плавом косом и очима. Често се и данас чује питање, које је понављано много пута и у прошлости, како је Исус заправо изгледао? Који приказ је веродостојан? Када је Христов лик почео да се приказује у уметности?
Међу најстарије (неспорне) приказе Христа спадају представе из хришћанских катакомби. Међутим, једна од најтипичнијих одлика ранохришћанске уметности је изразит симболизам а не тежња за реалистичким приказивањем. Најчешћи приказ у овом периоду је симболичан приказ Христа као „Доброг пастира“ (сл. 1), који је очигледно заснован на јеванђелској параболи о добром пастиру. Христос се у ово време такође често приказује и као јагње (које је као невино принето на жртву ради људских греха), при чему се обично слика и златан крст, симбол његове жртве и Васкрсења. У првим вековима хришћанства можемо видети и утицаје античке уметности, пре свега у иконографским решењима композиција. Тако у једној гробници са почетка 4. века која се данас налази испод Цркве Св. Петра у Риму, сусрећемо приказ Христа који је иконографски сличан античким представама Хелиоса (сл. 2). Реч је о Христу као „истинитом“ али и „непобедивом сунцу“ (Sol Invictus). На овој представи видимо чак и сунчани диск који ће касније, у виду ореола, постати уобичајена представа на сликама светитеља.
У четвртом веку се већ јасно формира приказ Христа као мушкарца дуге косе и браде, коју ћемо често виђати касније у историји хришћанске уметности. Најбољи и вероватно најстарији очуван овакав пример је представа из Комодилиних катакомби (сл. 3).
На основу чега је, онда, формиран лик Христа уколико су најстарије представе удаљене неколико векова од новозаветних дешавања? Једно хришћанско предање нам говори о Св. апостолу Луки као првом Христовом портретисти, који је творац првих ликовних представа Спаситеља и Богородице, што је послужило каснијим сликарима као модел.
Постоје и друга црквена предања која настанак првих дводимензионалних представа Христа објашњавају тзв. „Нерукотвореним Образима“, односно сликама које нису настале људском руком. На хришћанском истоку се задржало сећање на пре свега два „нерукотворена образа“ – тзв. „Мандилион“ и „Керамидион“. Њихов настанак је објашњен у причи о краљу Авгару из Едесе који је боловао од неизлечиве болести. Када је чуо за Месију који исцељује од свих болести послао је слуге да умоле Христа да дође и да га исцели, а ако није у могућности да дође тражио је од слуга да му барем донесу насликан Христов лик, верујући да ће га сâмо гледање Спаситељевог лика исцелити. Будући да се приближавао час његовог страдања, Христос није могао поћи заЕдесу али је затражио комад тканине коју је прислонио на своје лице.
На тканини је остао Његов лик и та „нерукотворена“ слика је стигла болесном краљу који је након тога чудесно исцељен. Прича даље каже да је тај лик стајао на истакнутом месту у палати, као сведочанство чудесног догађаја. Када је после краљеве смрти запретила опасност да лик буде уништен, локални епископ је дао да се лик зазида како би био сачуван. Испред Светог Мандилиона је упаљено кандило и лик је зазидан опекама. Када су поново откривали „нерукотворени образ“ нашли су кандило које је још увек горело и Христов лик који је био пресликан на опеке које су штитиле Мандилион. Овај пресликани лик на опекама се назива „Керамидион“.
Познато је још једно предање о нерукотвореном образу, тзв. „Вероникином убрусу“. Прича каже да је на путу ка Голготи, приликом једног пада под тежином крста, Христу пришла Вероника која му је обрисала лице од крви и зноја. На убрусу којим је Спаситељево лице обрисано је остао Његов лик.
Ниједна од ових „нерукотворених“ представа није сачувана. И поред тога, оне су често биле мотив у историји уметности а сликају се и данас. Једна веома успешна савремена фреска, дело иконографа Горана Јовића, приказује Мандилион, следећи старија иконографска решења (сл. 4).
Једини Христов лик за који се тврди да је „нерукотворен“ а постоји и данас јесте тзв. „Торинско платно“ на коме се види не само лице већ и читаво Христово тело. Обрис је према предању остао утиснут на платно којим је Спаситељево тело обмотано након скидања са крста (сл. 5).
У православној иконографији развијено је неколико типских представа Христа од којих су најчешће представе „Емануила“ и „Пантократора“. Прва приказује „голобрадог Христа“ односно Христа као дете, док је друга представа „Христа Сведржитеља“ (Пантократора) у виду одраслог мушкарца, са дугом тамном косом, брадом и брковима, која се ослања на већ описани тип из четвртог века. Врхунац овакве сликарске представе Спаситеља налазимо у тринаестовековној хиландарској икони Христа, која је постала „икона“ православне иконографије и својеврсна „Мона Лиза“ целокупног византијског сликарства (сл. 6).
Христос је на иконама по правилу одевен у антички „хитон“ и „химатион“, односно доњу и горњу хаљину. Одећа која непосредно покрива Христово тело се обично слика црвеном бојом, што симболизује Христову божанску природу, док је „горња“ хаљина тамније, зелене или плаве боје, симболишући Христову људску природу. Изузетак од овог правила су друге специфичне представе Христа, попут „Христа великог Архијереја“, на којој се Христос слика обучен у архијерејску одежду (сл. 7). Постоје и бројне друге варијације на тему приказа Христа, које су углавном везане за специфичности појединих јеванђелских прича или теолошких тема (нпр. Вазнесења, Силаска у ад и др.).
Осим разноврсних иконографских представа у прилици смо да видимо и значајне стилске осцилације у приказима Спаситеља, како у различитим историјским периодима, тако и у различитим деловима света. На пример, у односу на представе Христа које познајемо из византијских епоха македонске, комнинске или палеолошке династије, сликарство Грузије показује веома различите тенденције. У овом сликарству се сусрећемо са наглашеним графизмом и тежњом ка стилизацији лика (сл. 8). Још већу разлику у стилу можемо приметити на коптским иконама, на којима су представе су изразито декоративне, често са веома наглашеним контрастима, контурама и непропорционалним фигурама (сл. 9). Наивизам ових представа им даје необичну свежину, преносећи, барем донекле, и интензитет религиозног доживљаја.
У раном средњем веку на Западу Европе срећемо и специфичан „варварски“ стил, који своје порекло дугује традиционалној уметности појединих племена. Многи народи су, након прихватања хришћанства, покушали да садржај нове вере изразе кроз традиционалне визуелне форме и искуство народне уметности. У том смислу нарочито је занимљива древна ирска уметност. У тзв. „Келској књизи“ (The Book of Kells) која је настала око 800. године, налазимо веома богато осликане минијатуре, међу којима и представе Христа (сл. 10). Ова уметност се одликује изразитом орнаменталношћу, наивношћу израза и богатством боја.
Занимљиве иновације у начину приказивања Спаситељевог лика налазимо и у готској уметности, како у сликарству тако и у скулптури. Пример „Пијете Ротген“ (Rottgen Pieta) са почетка четрнаестог века нам на најбољи начин сведочи о тенденцијама ове уметности (сл. 11). Приказ је веома драматичан. Намера је да се на убедљив и потресан начин представи реализам Христових страдања, како би се верник могао идентификовати са њима и схватити величину Христове жртве. Верник је такође позван да следи Христа и у страдању, чиме донекле и сам може постати сличан Христу (Imitatio Christi).
У том смислу је и Мел Гибсонова интерпретација страдања Христовог из 2004. године, далеки одјек ове поетике и иконографске замисли (сл. 12).
За разлику од оваквог патоса готске уметности, у епохи ренесансе долази до својеврсне „натурализације“ религијских представа, па самим тим и Христовог лика, који више не следи средњовековне узоре. Веома често ренесансним уметницима позирају модели за поједине композиције, и то не само световног већ и сакралног карактера. Човеково тело постаје предмет истраживања, што се одражава и на саму уметност, која тежи да тело прикаже подражавајући како реалну анатомију тела, са свим његовим недостацима, тако и ону идеалну. Тело такође постаје начин да се илуструју идеје неоплатонистичких учења у Италији овог доба, кроз која је учињен покушај да се обједине поједини аспекти античке философије са библијском традицијом. Микеланђело је један од уметника који на најбољи начин одражава оваква стремљења свог доба. На чувеној слици „Страшни суд“ из Сикстинске капеле у Ватикану, видимо атлетски приказ Христа као Страшног судије (сл. 13).
Извор: Православље
