Литургијски етос епске народне песме Свеци благо дијеле

Страдање је као феномен присутно у свим видовима овоземаљске егзистенције. Оно је жива рана у месу свега што постоји. Због тога је тако много сачуваних и несачуваних одговора на тему страдања. Нема ниједне религије, философског учења, нити било које делатности људске мисли која се није надносила над овим незаобилазним сапутником свега што путује по земљи.

На овој теми је и православни српски народ полагао свој испит зрелости. Неке генерације су својим одговорима остале непролазни понос за све нас, а неке само бледа страница у књизи историје. Оно што представља основну разлику између њих нису грешност и безгрешност, већ истинско покајање. Њему је Свети Николај Жички сачинио величанствени хвалоспев у Речима о Свечовеку: „Највеће што сам видео то није човек без греха но човек, који свесно и вољно искупљује свој грех. Дизање пониженог Бога једина је ствар, која ми се учинила већа и од Бога, и несравњено већа од земље". Тај исти хвалоспев одјекује и стиховима народне епске песме Свеци благо дијеле. Конвенционалне књижевне одреднице о аутору, месту и времену настанка ове песме остају у подручју претпоставки. У неким другим случајевима, то би могао бити велики вредносни недостатак. Овде то није тако. Свеци благо дијеле је саборно- ванвременски израз богочовечанског искуства и хода кроз историју у свој њеној трагичности. Њу је забележио Вук Караџић. Испевало ју је народно срце растрзано у боловима богоотпадништва, али и залечено кроз покајање повојима Божијег милосрђа. Њена драгоценост се и састоји у сведочанству о том необичном леку. Ипак, да кренемо од почетка.

Радња песме започиње на неуобичајеном месту, и међу ништа мање неуобичајеним актерима:

„Збор зборише Божи апостоли
Збор зборише на небеска врата".

Одмах се сусрећемо са нечим што надилази рационалну апаратуру антропологије. Гледање небеских врата и слушање говора људи који се формално не воде у списковима живих представља необичну сцену. За оне који у разуму виде дефинитивног судију свега, ово је само једна бесмислица из низа метафизичких маштарија. За оне који са Достојевским, као пророком православног реализма (израз Светог Јустина Ћелијског), разум описују као петопроцентно учешће у тајни која се зове човек (Записи из подземља), објашњење није тако једноставно. Пустимо песму да нам она сама нешто о томе каже. У наредним стиховима она и даље наставља по своме. Пред нас износи дијалог Громовника Илије и Огњане Марије. Иако су они живели у великом временском растојању, овде се као оживели мртваци приказују као временско-просторни коинциденти. Огњана Марија поставља питање:

„Ђе си био мој брате Илија?"

Да загонетка буде још већа Громовник Илија одговара:

„Ја сам био у земљу проклету".

Сада смо суочени са кретањем на релацији небо-земља. Још један парадокс за логику рационалног самодовољства. Пре него што сазнамо где се та земља налази, да чујемо зашто је пророк Божији назива проклетом. И песма наставља да пева:

„Ђено јесте Боже незаконство:
Ђе не моле Бога, да помогне,
И не слуша пород родитеља,
А не слуша млађи старијега;
Ђе кум кума не држи за кума,
Ђевер снаси о срамоти ради;
Ђе брат брата по судовим' ћера
И мучи га муках пред Турцима;
Не светкују свеца никаквога,
Нити жегу у цркву свијеће,
Нити служе Божу летурђију."

Из наведеног је јасан разлог проклетства. Нарушеност односа љубави човека према човеку и човека према Богу пројављује постојање као проклети чин. Простор таквог живљења постаје проклет као неосвећен Божијим благословом. И док људи далеко од Бога мисле да Њега нема и да не види безакоње, свеци се оружају по благослову Божијем им додељеним даровима. Сада су ту и свети апостоли Петар и Павле, свети Тома, свети Аранђео, свети Никола, свети Спасе, свети Саво, свети Јован, свети Ђорђије и дароносци анђели. Сваки од њих шаље казну на земљу повереним му оружјем. Творевина, као послушна Творцу, подиже бунт против безбожног и неморалног живота људи. Једна за другом се ређају слике страдања. Круг годишњих доба пројављује своју мрачну страну. Сунце престаје да греје животворним зрацима. Под његовом врелином, која подсећа на Дантеове описе паклених мука, ни земља не успева да се одржи:

„Пуче црна земља по три лакта".

У току зиме се наставља казнена мисија. За три године окованости снегом земља доспева у страшно стање:

„И овчари овце изгубише,
Из свијета челе побјегоше,
Са свијем се свијет дотамани".

Ипак, као острво наде издваја се Срем. Потресени свеопштим страдањем, људи се састају пред Црквом. Непознато ђаче самоуче им предлаже решење:

„Хо'те Богу да се обрнемо!
Да служимо Божу летурђију,
Да молимо Бога по закону".

Песма нам говори да је овај предлог прихваћен. Нарушени односи који су описани на почетку, сада су поново успостављени кроз љубав и поштовање. Милостиви Бог је погледао на покајање свог народа:

„И Бог им је услиша' молитве,
Смилова се Бог на сиротињу
Те се опет свијет наслиједи".

На крају, да се запитамо, о чему то певају наведени стихови и какву нам поруку шаљу? До одговора ћемо доћи пратећи епску поетску стилистику. Она је везивни елемент целокупног епског стваралаштва. Поред дијалошке структуре, символа, мноштва атрибута, који јасно подсећају на библијско-апокалиптичке слике, доминира градација. У почетном говору Громовника Илије она плете низ који сведочи о народној изопачености. То је својеврсна критика културолошког обрасца са поремећеним вредностима у породичном, генерацијском, традиционалном, родољубивом и литургијском етосу. У завршној констатацији о одзиву народа на предлог самоуког ђачета, имамо обрнут градацијски вредносни след наведених етоса. Занимљиво је да се он заснива на покајању као енергетском преумљењу и превредновању начина живљења. Сада се на почетку лествице налази литургијски етос. На њему као темељу долази и до препорода осталих етоса. Они сада кроз саоднос и заједницу успостављају целовитост човековог бића и постојања у Цркви као Телу Богочовека. Зато се у песми и појављује ђаче самоуче као носилац предањског искуства Цркве и благовесник покајања. Оно је нови Јован Крститељ који вапије: „Покајте се јер се приближи Царство Небеско" (Мт 3,2). Поред тога, оно се појављује:

„На сакупу пред бијелом црквом".

Тако његове речи задобијају карактер библијског читања и поуке у контексту богослужбеног сабрања као уводног дела литургијског славља. Божији одзив на покајнички вапај народа оприсутњава спасење као превасходно литургијски догађај. Савременост теме ове песме је више него очигледна. Литургијски позив и данас одјекује: Са страхом Божијим и вером приступите.

дипл. теолог Александар Р. Јевтић 

Извор: Православље