Љетопис распете Митрополије црногорско-приморске времена Митрополита Данила Дајковића 1961-1990.

ПРИДРЖАВАЛАЦ ТРОНА СВЕТОГА ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ У ВРИЈЕМЕ СМУТНО

Митрополит Данило Дајковић је дошао на чело Митрополије Црногорско-приморске у веома тешко и смутно вријеме. Могуће да је то било најсмутније вријеме у њеној осмовјековној историји. Можда је у прошлости било и тежих времена али су те тешкоће и распећа долазиле споља. Њено распеће и рана послије Другог свјетског рата долазили су изнутра; дио њеног народа, индоктриниран марксистичком идеологијом, дочепавши се власти, све је чинио не би ли разорио и порушио темеље свог сопственог бића, како би будућност своју и народну градио на другим темељима и другачијим методама. А ти темељи су били изграђени управо Црквом, вјековима уграђивани у биће и живот народа.

У овом ратном и послератном времену дошла је до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе а и шире од ње. Један митрополит-свештеномученик Јоаникије је био убијен (први који је тако окончао живот у дуговјековној историји Црне Горе). Заједно са њим је пострадало преко стотину свештеника, скоро двије трећине од предратног свештенства Митрополије. Неки од преосталих у животу свештеника избјегли су у друге крајеве ондашње Југославије, да би спасили голи живот. Други су опет, из страха или да би одржали голи живот, прешли у државну службу. Било је и оних, додуше мањина, који су се одрекли Христа и прихватили свјесно служење Сатани. На свеукупном народу је примјењиван бољшевички експеримент без преседана. Титански покушај стварања „новог човјека" и „новог друштва" развио је један активизам који је у суштини угрожавао не само слободу људи него и све вриједности, духовне, моралне, друштвене, којима је народ живио вјековима.

Други Митрополит, Јоаникијев насљедник, Арсеније Брадваревић (1947-1961) доживио је на себи сву ту трагику прогона Цркве, отимања њене имовине, страдања свештенства и вјерујућег народа, осуде Цркве од стране безбожне идеологије на уништење. То је било вријеме у Црној Гори остварења Христових ријечи: „Ударићу пастира и овце ће се разбјежати". Митрополит Арсеније је суђен и осуђен, у почетку на 11 година затвора; затворен и прогнан свој живот је окончао у манастиру Ваведењу у Београду (+ 1963) као Митрополит Будимски. Тако му је и на гробу писало до прије неку годину, кад му је благословом Његове Светости Патријарха Павла дописана и његова првобитна титула „Црногорско-приморски". Његово затварање и прогон још више су престравили црквени народ у Црној Гори. Народ се све више отуђивао од Цркве, велики број храмова је запустио, добрим дијелом и због недостатка свештенства, али не само због тога. У Црној Гори као ријетко гдје друго нова бољшевичко-титоистичка идеологија, вјенчана са милитантним суровим и сировим атеизмом, оставила је пустош иза себе. Комунистичка партија је попримила својства псеудорелигије са апсолутним значењем: свака друга религија мора ишчезнути, и кад се толерише - толерише се привремено, до одређеног рока. Изворна народна религиозност и црквеност, преточила се у свој идеолошки сурогат којим су напајана читава покољења, милом или принудом, силом.

У једном таквом смутном и престрављеном времену изабран је за Црногорско-приморског Митрополита протојереј Томо Дајковић, из села Друшића, управник Патријаршијског двора у Београду (1961. г.). Скоро тридесет година носио је он тегобни крст цетињског „олтара на камену крвавом". Како га је носио и сучим се све сретао и хватао у коштац, прихвативши се цетињског трона у поодмаклим годинама, јасно се види из извјештаја које је он савјесно подносио Светом Архијерејском Сабору СПЦ за све вријеме његовог владиковања. Ови његови извјештаји су драгоцјени документи и свједочанства о његовом служењу, тешкоћама са којим се сусретао, искушењима кроз која је брод Цркве пролазио. Управо у времену кад је он поднио оставку на своју дужност, због старости, деведесетих година сад већ прошлог двадесетог вијека, окретала се нова страница у историји Православне Цркве у Црној Гори. Њега и његовог предходника исповједника Арсенија, запао је у дио управо тај педесетогодишњи смутни период историје Цркве, период дубоке кризе и потреса свих хришћанских вриједности. Но, једно је сигурно: Црква је и поред гоњења, распећа и свих тешкоћа опстала, очувала душу народа, остала у њој као скривени квасац и жар новог живота. Што је то тако, представља несумњиво заслугу ових двојице јерараха Цркве Божије. Сваки од њих двојице је на свој начин уградио себе у живот Цркве. Како и на који начин је то чинио блаженог спомена митрополит Данило Дајковић, најбоље се види управо из ових његових извјештаја, које објављујемо поводом петнаестогодишњице његовог упокојења и сахране у манастиру Острогу.

Митрополит Амфилохије

Ријеч уредника

Овај зборник списа и свједочанстава архипастирског рада митрополита Данила настао је по благослову његовог насљедника на трону светог Петра Цетињског, митрополита Амфилохија. Смутно и тегобно вријеме током којег је митрополит Данило стражио над Црквом и народом Божјим у Црној Гори, настављено је у још већој и тежој мјери и током досадашњих 18 година митрополитске службе његовог насљедника. Сачињен од аутентичних докумената и списа исписаних руком митрополита Данила током његове тридесетогодишње архијерејске службе, овај зборник има за циљ да садашњим и потоњим генерацијама буде свједочанство једног периода богоборачког и антицрквеног времена који је преживјела Невјеста Христова током апокалиптичког XX вијека. Ово је прва, надати се да неће задуго бити и једина књига која је посвећена личности и дјелу митрополита Данила. Током уобличавања њеног садржаја, водило се рачуна да се првенствено представи његов архипастирски рад. Оргинали овдје објављених докумената и списа налазе се, највећим дијелом, у архиву Митрополије Црногорско-приморске на Цетињу и Патријаршијском архиву у Београду. Највећи дио фотографија преузет је из фонда митрополитове заоставштине која се чува на Цетињу. Са захвалношћу наводимо да су извјестан број фотографија ставили на располагање господа Јован Маркуш, Милинко Стефановић и Марко Вујичић.

Свјесни да је овом књигом тек начета историјска повијест Митрополије Црногорско-приморске током друге половине XX, њој је намјењена и улога подстицаја за даља беспристрасна историјска истраживања. Жеља је да овај зборник историјских свједочанстана буде препознат и прихваћен од свих истинољубивих и беспристрасних љубитеља и истраживача повијести као допринос употпуњавању сазнања о осмовјековној а вазда голготској путањи Зетске епископије - Митрополије Црногорско-приморске, утемељене благословом светога оца нашег Саве, првога Архиепископа српског.

мр Павле Кондић