Љубав је стрпљива, пуна доброте...
Предавање у крипти храма Светог Марка одржано 18. маја 2013. године
Академик Владета Јеротић и проф. др Милош Весин одржали су предавање на тему Љубав или безнађе, у склопу серијала предавања концепта Просвећеност и одрастање, Хришћанска емоционална писменост, Просвећеност у теологији и медицини. Под покровитељством Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, аутор концепта је др Јелена Обрадовић.
О љубави по Богу и љубави по човеку, разговарало се у препуној крипти храма Светог Марка. Шта је љубав, има ли дефиниције за љубав, о разлици између љубави и заљубљености и спремности за љубав која је основ свега, али и о безнађу које обузме свакога од нас некад на сат, некад на дуже, из медицинског и теолошког угла говорили су врсни предавачи. Њихово искуство са животним примерима допуњено питањима публике, у времену заокупљености разним бесмисленостима, унело је светло у душе и мисли присутних, али и оних који ће пратити предавања на Радију Слово љубве. Свима нам је потребна љубав, можда више него икад, како да је дајемо, тако и да је примамо; зато ћемо све подсетити на прву Павлову посланицу Коринћанима, како нас је подсетио и проф. др Милош Весин (парох чикашки):
-...Када бих језицима људи и анђела говорио, а љубави не бих имао, био бих као меденица која звечи или цимбал који јечи. Кад бих имао и дар прорицања, и знање свих тајни и цело познање, и кад бих имао и сву веру, да бих и горе могао премештати, а љубави не бих имао, био бих ништа. И кад бих раздао све имање своје да сиромахе нахраним, и предао тело своје да се сажеже, а љубави не бих имао, ништа ми све то не би помогло. Љубав је стрпљива, пуна доброте; љубав није завидљива, љубав се не узноси, не надима се не чини што не ваља, није користољубива, не раздражује се, није злослутна; не радује се неправди, а радује се истини; све подноси, увек верује, сваку наду чува, све сноси. Љубав никада не гине, а пророштва ће свршити, и језици ће престати; и познање ће се исцрпсти. Јер је наше познање само делимично и наше је пророковање само деломично, али кад дође оно што је савршено, нестаће оно што је непотпуно. Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете просуђивах, а кад постадох човек, нестаде оно што је било детиње. Ми сад гледамо као помоћу огледала у загонетку, а онда ћемо лицем у лице. Сад познајем само нешто, а онда ћу познати као и сам што сам био познат. Сад, дакле, остаје ово троје: вера, нада, љубав, али је љубав највећа међу њима. (слободан превод)
Зорица Зец
