Љубиша Ђидић: Кнегиња Јелена Балшић

Прва импресија за оног читаоца овог дела, који држи до националног и личног достојанства, биће осећање благодарности аутору ове монодрамске прозне поеме, која тако сажета, необичним узнесењем, зари непојамном дубином и ширином лепоте човекове снаге.

Инспиративна уводна реч Митрополита Амфилохија Радовића о лози Немањића и Лазаревића у оквиру светосавског опредељења и косовског завета широм отвара тематику монодраме Љубише Ђидића Кнегиња Јелена Балшић: „Преко њих се српски народ родио, препородио и уписао међу зреле европске народе. Њихово вријеме је мјера свега онога шта се са тим народом догађало и шта се са њим догађа до дана данашњега... Ово је прва драма овакве врсте посвећена овој благородној госпи у чијој личности је обједињена судбина Рашке и Зете, као и земља херцегова, дедовина Светог Саве Немањића“.

Ни лапидарније ни тачније није могуће уобличити мисао, тему, идеју монодраме и преточити у речи јаче од камена „реч која чини да време стане“.

Остварујући свој уметнички наум Љубиша Ђидић је као песник пропатио сав живот и расположења кнегиње и поетесе Јелене Балшић.

Он зналачки бира и пробира елементе из кнегињиног живота да би нагласио дубоку драму. Јелена понавља судбину своје мајке Милице која је ишла Бајазиту у чадор да заштити сина Стефана. Она креће у Млетке, сама, да заштити сина Балшу. Као да је имала на уму мисао: што ме не уби – оснажи ме. И другог мужа, босанског велможу Сандаља Хранића губи на својим рукама. Али најстравичнији бол под капом небеском који се у саму кост усеца је смрт сина јединца 1415. године.

Монодрама Љубише Ђидића је остварена језичким умећем које одише мирисима тајанствености Јеленине душе и доба, у којем обитава и као таква блиста. Наглашена свемирска туга, бол због смрти свих које воли неподношљиво и јединствено огледа се у њеној души.

Урањајући у ове паралеле може се закључити да је Љубиша Ђидић својом инспиративношћу достојан поетски потомак кнегиње Јелене, њеног и његовог престоног града Крушевца. Узбуђују и плене неслућено узвишена осећања, која мора осећати аутор овог дела, с обзиром да је из кнегињине задужбине Свете Богородице, у вечној тишини острвцета на Горици (Бешка) и сам учествовао у преносу честице Јелениних моштију у Крушевац, где је здружена са честицом њеног оца из Раванице, честитог кнеза Лазара. Сигурни смо да љути камен њене задужбине зрачи космичком енергијом и племенитошћу њеног бића која покреће ум и руку аутора ове драме да нам делић наше историје тако јасно изнесе на увид и дивљење. Томе сигурно доприносе и документарни детаљи књиге (факсимили њених песама, рукопис монаха Никона Јерусалимца, као и изузетно драгоцено Јеленино житје, односно хронологија у књизи, коју је аутор брижљиво скупљао из извора венецијанских, дубровачких, которских, академије САНУ и др).

Искрено мислимо и да ништа није друго урадио, аутор овог драмског и драматичног текста, равнао је кнегињино осећање господства духа и аристократског држања са својим осећањима, у свом литералном домашају. Тиме завређује у савременом тренутку српске поезије изузетно место. Јер извесно је да је овим делом осветлио непојамне дубине и суштине косовске заветне мисли које упркос свему остају оријентири узвишеног смисла живота и света, народа и човека који познавајући своју прошлост верују у себе и у својој будућности разазнају завештајну тежњу „ја усхтех твоју светлост видети“.

Извор: Православље, проф. др Даринка Вучинић