Људи, Христос се рађа, славите!

Породична огњишта данас трепере и тињају, јер је огањ самоугађања захватио и онако пуцкетаво сено технолошки осмишљеног модерног друштва

Овом поруком Епископ јегарски Порфирије честитао је највећи хришћански празник читаоцима Курира. У интервјуу за наш лист Владика говори и о положају породице и изазовима савременог друштва, о миру, али и нашим грађанима на Косову и Метохији.

- Ако је Господ Исус Христ тако осмислио сав бесмисао мог постојања, разгнао све сумње вечности и расточио све немире свакодневице, мени не преостаје ништа друго до радосни пој душе којим Црква већ вековима слави Христово рођење и на који данас позивам све православне хришћане васељене и грађане Србије: Христос се рађа, славите! Христос с небеса - у сусрет му изађите! Христос на земљи - узнесите се! Певај Господу сва земљо!

Зашто се за Божић највише прича о миру?

-  Божић и јесте догађај мира: непослушни човек обрео се у наручју Божје Љубави, ненаметљиво нас и смирено позивајући да у том наручју сами тражимо лек против отровних бодљи немира и непријатељстава, које неизбежно расту у џунглама богоотуђености.

Овај празник се обично прославља у кругу породице. Како ви видите ту институцију данас?

-  Породична огњишта данас трепере и тињају, јер је огањ самоугађања захватио ионако суво и пуцкетаво сено технолошки осмишљеног модерног друштва. Човеку више није потребан друг и партнер ради превазилажења животних препрека, већ ради „лепих" и „коректних" односа, најчешће усмерених према себи самом. Оног тренутка кад ти односи постану поремећени - лоши и евентуално некоректни, а животно окружење неподношљиво и болно, комуникација или престаје или се претвара у зачарани и неуротични круг изнуђене толеранције. Зато спасење и јесте у Витлејему, где се самодовољност претвара у истинит загрљај непропадљиве љубави.

Мислите ли да су божићни дарови прешли у„масовну потрошачку културу"?

-  Они увек могу постати део шароликог и примамљивог мозаика потрошње, али то превасходно зависи од нас, односно од начина на који у тим даровима учествујемо. Христос је увек један и исти, непоновљиво јединствен и мио: узмимо њега искреним и чистим срцем, те из мрачне пећине плача искорачимо на ону звездама обасјану чистину на којој пастири и анђели радосно поју чудесном Богорођењу. Тако ћемо схватити да све чега се дохватамо добија другачију димензију, чиме ћемо спречити ерозију аутентичних духовних вредности под таласима потрошачког тела.

Шта мислите о телевизијским преносима богослужења?

- Мислим да су врло поучни и корисни, поготову у нашој средини, у којој је деценијама расло трње непријатељства према свему што је црквено. Такође мислим и да могу постати шраф свеукупне машинерије човековог отуђења од себе самог и других, а то Црква никако није. Бог нас јесте дуго посматрао на свом небеском телевизнру, али је једног тренутка ка нама и сишао, обукавши се у смртно и пропадљиво тело, поставши у свему сличан нама. Тако и ми: желимо ли да додирнемо срце свог бића и осетимо небески дах вечног живота, неопходно је да се обучемо и одемо у цркву, где ћемо се срести с другима и најпре са самим Христом, Телом и Крвљу Његовом у догађају Свете Литургије.

Шта бисте поручили Србима на Косову и Метохији?

- У својој поруци браћи и сестрама на распетом Косову и још распетијој Метохији поручио бих речима Његове Светости да у свом распећу достојанствено издрже, истовремено осећајући дубоки бол јер наша свеукупна божићна радост због њихових страдања није и не може бити потпуна.

Да ли ће ова година бити боља и да ли то зависи од нас?

- Нека нам витлејемски Богомладенац буде мерило у свему: угледајући се на њега, загрлимо крстове распећа сопствених живота и полако похитајмо ка вечној радости Оца Небеског, пред којим се због својих страдања и немања никада нећемо постидети. Постидеће нас једино грех и нечовештво, од којег се Богомладенцу Христу непрестано молим да нас сачува.

Извор: Курир, 6. јануар 2012. године, страна 4