Мајка војводе Бојовића - хероина свога доба
Векови пролазе, али оно што се не мења јесте жеља мајке да својој деци пружи највише што може. Баш таква је прича о Ради, мајци великог српског војводе Петра Бојовића. Војвода јесте био јунак, али је и његова мајка била херој. Шта је све за децу урадила записала је у Дневник њена ћерка Милена Бојовић и ти записи део су изложбе "Велике наде мајке Раде" у Завичајном музеју у Новој Вароши. Удали су је 1837, са петнаест година, за Перута, у честиту и вредну породицу Бојовић, у нововарошко село Мишевићи. Био је то за Раду шок, после кога је уследила напорна сеоска свакодневица, а потом и њена највећа радост - деца.
Удали су је 1837, са петнаест година, за Перута, у честиту и вредну породицу Бојовић, у нововарошко село Мишевићи. Био је то за Раду шок, после кога је уследила напорна сеоска свакодневица, а потом и њена највећа радост - деца. "Императив њеног живота био је да јој се деца школују и да се Србија ослободи од турске власти. По природи непокорна, бунтовна, телом крхка, душом силна, срцем јака, Рада Бојовић је све своје муке заменила одлучном борбом за променама", каже ауторка изложбе, кустос Завичајног музеја Нова Варош Индира Генџић.
Из Нове Вароши је 1867. године Рада са породицом прешла у Радељево, у ивањичку општину. А о свом дотадашњем животу казивала је: "Однела сам у Нову Варош масла, платна, сукна и продала. Још позајмила и сакупила 150 гроша и послала Илији у Београд за школовање. Дужност је родитеља да ради за своју децу и свака би мајка овако и оволико радила за свој пород".
У свет је испраћала једног по једног сина са аманетом да им борба за слободу и образовање буду водиље. "Знала је да спреми ручак, да оде у поље да ради и целе ноћи да тка или да плете, како би деца могла да се обују и да иду у школу", каже Миљка Бојовић из Мишевића. Милутин Бојовић из Мишевића напомиње да је два пута месечно Рада пешице долазила из Ивањице за Београд. "Дође код Петра, преда храну и кад преда храну, она се враћа за Ивањицу", објашњава Бојовић.
Бојовићи су завршили високе школе и постали изузетни људи. Илија је био свештеник, Јеврем, епископ Жички, завршио је и академију у Москви, Лука и Петар су били официри, Јован земљорадник, а кћи Милена професорка. Неписмена, храбра и мудра сеоска домаћица из Мишевића, мирно је склопила очи 1904. у Београду, као задовољна мајка, која је носила градску ношњу и научила да чита.
Извор: РТС
