Манастир Хиландар: пламен који је прогутао наша срца
Највећа српска православна светиња, манастир Хиландар на Светој Гори, на полуострву Халкидики у Грчкој, захваћен је катастрофалним пожаром после поноћи у среду 3. марта 2004. године. Ватра је уништила више од једне половине манастирског комплекса. Прогутала је укупно три капеле, међу којима је средњевековна капела поред пирга Светога Саве са иконостасом и фрескама из 17. и 18. века, део конака саграђеног 1821. године и обновљени Бели конак саграђен 1598. г. Једном речју, све саграђено у времену од 16. до 18. века, углавном обновљено у 20. веку, заједно са текућом документацијом. Хвала Богу, није било људских жртава или повреда међу монасима, а саборна црква, ризница, библиотека и архива остале су неоштећене.
Као свако српско дете, одрастао сам слушајући приче о томе величанственом и далеком манастиру на Светој Гори, који је основао Свети Сава, чије врело гаси жеђ људских тела и зацељује им душе, и Свети Симеон, из чије крипте израста она чудесна винова лоза. Отуда и не чуди што сваки Србин понаособ, и сви православни хришћани заједно, доживљавају ту трагичну ватру исто онако лично дубоко колико и то да су колективно одговорни према своме првом српском универзитету и средишту духовности.
Изнад силуете младог принца Растка док куца на хиландарска врата позно у дубоку ноћ, сада усред ноћи ватра је разагнала светост ноћи, бришући физичко постојање тог истог улаза у манастир. Ко не би реаговао на ово опустошење? Свако, па и најокорелије атеистичко срце не би могло поднети бол без јецаја и уздаха. Чак и камени темељи повикали су под тежином терета, да не говоримо о срцу од камена. И док смо беспомоћно пратили јечећи ад док разара столећа наше драгоцене историје и самога нашег бића, она утешна светлост која је зрачила од Растковог духовног преображења у поноћ, засјала је и сада управо пред нашим очима пружајући једино зраке наде, као што зраци Христовог славног Васкрсења блистају са Голготе.
Хиландар на посебан начин јесте оно јединствено место где налазимо врело нашег народног и духовног бића. Управо овде је отац Српске цркве, Сава, загрлио свога оца Стевана Немању, родоначелника српског народа, и где је син постао отац своме оцу, као што је отац постао син свога сина. Тај нежни целив и загрљај, чак и после столећа и недавних десетлећа тлачења, и даље нас држе спојене уједно. Пролазна ватра не може разорити топлину и зрачење Хиландара. Из тог разлога, наша је колектива и лична обавеза и брига да услишимо зов наше Цркве и обновимо ово свештено средиште за будуће нараштаје и следимо Христу на светосавском путу. Свети Саво, ти помози!
јеромонах Иринеј (Добријевић)
Одговорни уредник Информативне службе Српске православне цркве
