Манастир Меркшинац - прича утихнулих векова
Парохијска црква у питомом тамнавском селу Памбуковица саграђена је 1871. године. Са благословом владике Милутина обновља се монашки живот.
Као споменик културе великог значаја, под заштитом је Завода за заштиту споменика културе Ваљево. Посвећена је Вазнесењу Господњем. Народски речено, није „спутна“ те је мало намерника да о њој реч више послушају. И у поколењска сећања утисну. Векови су овде тихо говорили. А порта њена штошта би зборила...
Народно предање казује, а и летописи хроничара се слажу, да је на овом светом месту до средине 19. века био активан манастир Меркшинац, назван по потоку чији жубор употпуњује недирнуте природне лепоте. На једној од старих богослужбених књига стоји натпис: „Ову књигу Јеврем Негић из Радуше приложи у обитељ Меркшинца". Датира из 1839. На светој и божанственој књизи Хеортологији стоји: „Раба Аница из села Корена супруга почившег Станислава Зимонића приложи у свети манастир Вазнесенија Христовог" 15. маја 1840. Несумњиво, најдрагоценије сведочанство да је Мркшина црква некада била молитвени дом трудољубивог братства, јесте стваралаштво јеромонаха Мардарија, једног од најзнаменитијих Срба у 16. веку, изузетног интелектуалца напредних идеја. Није познато где је овладао штампарским занатом, али је сасвим сигурно 1544. године из Венеције допремио штампарску машину и управо у Меркшинцу, словима чијој су се лепоти дивили широм света, отиснуо „Четворојеванђеље“ (1562.) и „Цветни триод“ (1566). Имајући у виду да је прва јужнословенска ћирилична штампарија Црнојевића на Ободу основана тек педесетак година пре (1492.) и да је радила свега четири године, не треба трошити речи о културном значају памбуковачке светиње у то доба.
O Меркшиној цркви - манастиру археологија и сродне јој науке још ће говорити у временима која долазе. Архијереј ваљевски г. Милутин благословио је обнову монашког живота у њој. У сусрет Ивањдану, пут Памбуковице, с послушањем и благословом, кренули су јеромонаси Серафим (Ковачевић) и Сергије (Јесић). Службовали су у Ваљевској Грачаници, где су пре четири године и примили монашке постриге. Волели су и воле тамошње мештане. Али, тамнавска светиња вапила је за обновом. О литургијском животу наставио је да се стара парох пустињски и грачанички свештеник Мирослав Новаковић.
Родом Кикинђани, јеромонаси Серафим и Сергије са радошћу су комфор равничарских шорова заменили за планинске пределе ваљевског краја. Да се као монаси предају на службу Богу и свом роду, одлучили су пре тринаест година у манастиру Каона, крај тадашњег игумана архимандрита Милутина, данас Епископа ваљевског, и почившег архимандрита Арсенија (Цветковића), једног од угледнијих духовника Српске Православне Цркве нашег доба. Владика Милутин им је, каже о. Серафим, узор и духовни отац, чију искрену и безграничну љубав осећају од првог тренутка, а отац Арса неисцрпно надахнуће за сва прегалаштва.
- Доласком у Памбуковицу, суочили смо се са обиљем посла. Затекли смо лепо сложену и очувану архивску грађу од 1953. до 1993. године, захваљујући тадашњем парохијском свештенику Радовану Балиновцу. Све остало требало је обновити и створити услове за живот. Милошћу Божјом и молитвама нашег Владике Милутина, успели смо то за релативно кратко време. Око нас се сабрало мноштво људи, нарочито из села око манастира Грачаница, радих да помогну на разне начине. И данас нам често долазе, а ми их у молитвама увек спомињемо. Наравно, на пружену руку наишли смо и код верног народа Памбуковице и то је дивно- прича нам јеромонах Серафим (Ковачевић), старешина обновљеног манастира Меркшинац у Памбуковици.
Нарочиту помоћ братству Меркшинца пружио је анонимни дародавац, који се и данас јавља и брине о њиховим потребама. Наравно, монаси су скромни. Не траже ништа, захвални и на бризи самој. Имају неколико оваца и коза, пашњака и 37 ари обрадиве површине. Сејали су кукуруз. Има се, каже о. Серафим. Молитва је њихова храна. За ову телесну не маре много. Биће колико затреба. Као и наше приче о овој светињи. Да верном народу постане блиска бар упола колико је у историји важна. О томе и предање и наука говоре. Ни ми на ћутање немамо право.
Ј. Ј.
Извор: Епархија ваљевска
