Манастир Папраћа

Манастир Папраћа налази се у истоименом селу на путу Зворник - Шековићи. У народној поезији манастир се помиње у неколико пјесама. Тако у једној каже се „Папраћу близу Борогова“ подигао је Симеон Немања. У другој, пак, каже се да је Папраћу подигла једна од четири сестре српског „цара Шћепана“, а у стиховима пјесме „Милош у Латинима“ каже се да је Папраћа задужбина жупана Вукана.

„Да ви знате наше манастире,
Наших славних цара задужбине,
Какови су и колики ли су...!
Да видите Папраћу велику,
Виш Зворника, Спречи на извору,
Под високом гором Бороговом,
Задужбину Вукана жупана...“

Према народном предању забиљеженом у Троношком и у Пећком љетопису манастир су подигли краљ Драгутин и његови синови Стефан, Владислав и Урош, односно Урошиц, а који су владали овим просторима крајем XIII и почетком XIV вијека. Најстарији писани помен манастира је запис на Јеванђељу из 1550-1551. године, којег је руски протопрезвитер Јаков поклонио игуману Папраће Григорију. Ово је уједно и први податак о врло живим везама манастира са Русијом. Нарочито су те везе биле честе током XVI и XVII вијека, што се да закључити по записима у којима се помињу прилози у новцу и књигама. Постоји дванаест писама руских царева која говоре о помоћи српским манастирима. Писма се налазе у Московском архиву, а Василије Ђерић их је преписао 1907. године. Претпоставља се да је и манастирски храм проширен средином XVI вијека. Из 1551. године је и једно Јеванђеље које је у Пољској преписао дијак Михаило, који за себе каже да је из благовјештенског манастира Папраће. Године 1553. монаси из Папраће иду у Пољску. Том приликом манастиру Папраћи поклоњен је Псалтир, који је о трошку Николе Србина преписао ђакон Михаило Зборожевич Александрович, а у вријеме пољског краља Жигмунда. У то вријеме манастир Папраћа је утицао и на градњу цркве на старом црквишту манастира Троноше. У вези са том градњом помињу се Арсеније и Генадије од Папраће.

Папраћки игуман Захарије ишао је у Русију 1585. године и од цара Фјодора Ивановича добио помоћ за манастир од 120 рубаља. Сљедеће 1586. године игуман Захарије и братство манастира начинили су кивот од сребра за манастир Папраћу. Овај кивот је 1679. године пренесен у Стару цркву у Сарајеву. Игуман Лонгин је 1591. године ишао у Москву и од цара Фјодора Ивановича добио царску повељу о помоћи и повластицама папраћким монасима за путовање по Русији. Лонгин је ишао и 1607. године да би ове привилегије потврдио и код цара Василија. Са ова два путовања донио је, осим новчане помоћи, и књиге које су касније преписиване. У вријеме аустријско-турских борби око Зворника манастир је запустио 1717. године. Манастирско имање је преваром припало Ферхат-паши који је избјегао из околине Будима и настанио се у селу Папраћи. У то вријеме манастир је много страдао. Манастирске зграде су уништене, а црква је остала без крова. Патосне плоче из храма однесене су у Травник и вјероватно употријебљене при градњи тамошње џамије. Радове на обнови манастира у 19. вијеку почео је поп хаџи-Захарије Поповић. На његовом надгробном споменику, који се налази уз цркву, пише да је он обновио цркву 1853. године. Тада је за обнову или изградњу цркве био потребан турски ферман. Да би добио ферман од султана помогла му је угледна српкиња Стака Скендерова из Сарајева. Обнова манастира није била по вољи околних муслимана, који су устали против предводника обнове проте - попа Захарија и они су га протјерали у Србију. У Србији је провео неколико година. Приликом повратка из Србије донио је звоно за манастир.

Дабробосански митрополит Дионисије II освештао је обновљену цркву 1869. године. Све до 1880. године Папраћа је служила као парохијска црква, а тада долази игуман Пајсије Филиповић који поново обнавља манастир. За старјешину Папраће је 1892. године дошао архимандрит Кирил Хаџић из манастира Моштанице. Архимандрит Кирил је 1893. године поставио патос од камених плоча у храму. Затим, купио је имање и засадио манастирски виноград. 1901. године у Папраћу је дошао архимандрит Данило Билбија из Босанског Грахова. Он је поправио цркву и поставио под у спољној припрати. 1905. године је саградио нови конак, а 1907. године саградио је школу. Архимандрита Данила је наслиједио игуман Јоаким Трбојевић, који је 1936. године завршио оградни зид око манастира, подигао дрвену звонару и купио велико звоно. Током Другог свјетског рата манастир је поново запустио. Црква је претрпјела мања оштећења. Након рата на темељима старог конака подигнут је нови и обновљен је манастирски живот. На иконостасу се истичу иконе из XIX вијека Христос у стојећем ставу и Богородица са Христом дјететом. Иконе су рад Милије Марковића из Београда, а манастиру их је 1867. године приложио Миша Атанасијевић, чувени задужбинар капетан-Миша из Београда.

Саборни манастирски храм посвећен је Благовјештењу Пресвете Богородице. Адреса манастира: Манастир Папраћа, 75453 Папраћа. Контакт: +387 56 650-000, +387 65 374-937, архимандрит Николај (Јовић).

Извор: Епархија зворничко-тузланска