Манастир Светог Вазнесења Господњег у Тушимљи

У недељу, на празник Светог Илије, Његово преосвештенство епископ Артемије био је у канонској посети новооснованом манастиру Светог Вазнесења Господњег у Тушимљи. Манастир се налази између Рашке и Новог Пазара, на обронцима Голије, према Копаонику. Братија, на челу са настојатељем оцем Сергијем, са љубављу је дочекала свога Владику. Настојатељ нам је укратко испричао о историјату манастира.

Не зна се много о историји овог манастира - вели отац Сергије. Мештани говоре да им је од старијих остало предање о цркви која је, кажу, била на том месту још у 11. веку. У музеју, архиву у Новом Пазару има неких података који се односе на средњи век. Помиње се средњовековни манастир у месту Тушимље. Мисли се да се то односи на ово место, или на овај крај.

Негде у току Другог светског рата саграђена је црква мањих димензија и посвећена Успењу Пресвете Богородице, и по традицији слави прву недељу по Успењу. Али постоји и обичај да се овде народ окупља и на празник Вазнесења Господњег, то им је заветна слава, или такозвана «литија», па се због тога раније мислило да је и црква посвећена Вазнесењу, и цео манастирски комплекс је сада посвећен великом празнику Вазнесења Господа нашег Исуса Христа. Касније је установљено да је црква ипак посвећена Успењу Пресвете Богородице.

Храм је био саграђен углавном од дрвета, а 1975. године освештао га је тадашњи Епископ рашко-призренски, а сада Патријарх српски Павле. Време и планинска клима учинили су своје, и храм је временом доспео у врло лоше стање - иструлила су врата и прозори, а унутра је ушла влага, и готово све је пропало, осим спољних камених зидова - говори отац Сергије, и наставља: «На идеју о обнови манастира су дошли сами мештани. Овде постоје четири засеока који се зову Горња, Доња, Средња и Пуста Тушимља. У њима живе само Срби. Крај је погодан за монашки начин живота. Кад смо дошли овде у пролеће 2007. године, видели смо то место које је овако изузетно природно надарено, Богом дато, сад већ мирно и чисто јер су се многи људи одселили. Иселили су се из овог краја што у Рашку, што у Београд, Краљево, Смедерево, Панчево... Године 2007. Владика је дао благослов да се приступи обнови, градњи манастира, да се уради и конак чије је место овде већ усечено у брду, у камену - скинуто је брдо».

Сада је црква у потпуности реновирана уз помоћ већег броја приложника, а нешто новца дало је и Министарство вера. Црква је малих димензија, и први следећи корак, по речима настојатеља Сергија, требало би да буде изградња припрате, да би могло да се врши богослужење када има више верника. «Овако када дође десет, петанаест, двадесет људи - већ је гужва. Сад људи стоје испред цркве, кад је топло време. Међутим ако захлади и пада киша, онда то није могуће» - каже отац настојатељ, и додаје: «Кажу да је овај крај био четнички, па је доста занемарен од државе и надлежне општине новопазарске. Није ништа рађено, ништа улагано, дискриминисано је тотално. Људи су онда због тешких услова одлазили. Нису имали ни пут, ни струју, ни друге услове, па су се одселили, а ова друга општина Рашка, која је близу, административно се није сматрала надлежном. И она није нешто посебно улагала. Не тако давно урађен је какав-такав пут кроз село. И струју су добили пре неких двадесет, тридесет година, тек тада.

Уз све те недостатке предност овога места је сада што је мирно, нема неког саобраћаја ту, нема буке, нема загађења, нема индустрије. Мирно је и чисто место. Тако да смо 2009. тачно 10. јуна, прво нас четворица прешли, па касније још један брат из Сопоћана, званично нас петорица. Ја као настојатељ, јерођакон Зосима, монах Партеније, искушеници Милован и Ненад. За сада је капацитет, што се каже савременим језиком, максимално попуњен. Више нема места, мада има интересовања. Долазе људи на богослужења, у посету, они који су чули да ту има нешто, а било је интересовања и да неко овде живи. Сада тренутно нема места, ниједно слободно. Имамо неке раднике који ту помажу, живе недалеко. Спавају у бившој школи. Нажалост, школа не ради више. Нема ниједног детета које иде у школу. Школа је затворена али смо ми, ето, измолили то допуштење да се користи за смештај радника. Па имамо намеру у сарадњи са надлежним министарством и људима из школства да заједничким снагама нешто уложимо ту да би се то реновирало, поправило. Па ако Бог да, да се опет некад оживи та школа, да крене, то би  било добро».

Без обзира на скромне услове, монашки живот у манастиру Светог Вазнесења Господњег у Тушимљи одвија се неометано. «Стекли смо овде почетне услове за живот, - вели отац Сергије, - и сада треба да наставимо редовно богослужење и колико је то могуће градњу, и монашка задужења и послушања да обављамо, да би се по светоотачком предању, сходно данашњим могућностима нашим, живело. Да би било на корист нама који смо ту и онима који долазе на богослужење. И поред веома лошег пута имамо доста посетилаца. Недељом не могу да стану у цркву».

Извор: Епархија рашко-призренска