Маратонке са виолинама

ЗА талентоване, амбициозне, паметне и лепе девојчице Борјану (13) и Милицу (12), ученице из села Трњаци у студеничком крају, недалеко од Ушћа, рударске варошице у клисури Ибра, бар засад - као да нема животних препрека. Осим што свакодневно (пре)пешаче по пет-шест километара до основне школе у Ушћу, где похађају шести разред, ове две девојчице, иначе рођаке из велике рударске породице Раденковића и прве комшинице у Трњацима, путују и до Краљева, удаљеног 50 километара, да би се тамо већ четврту годину образовале у Музичкој школи „Стеван Мокрањац", учећи свирање на виолини.

И тако, као праве маратонке, сваки други дан по сто и „кусур" километара у оба правца, не рачунајући и обавезе у породици. А, опет су, и Борјана и Милица
- одлични ђаци! 

Ма, увек се нађе времена и за редовну школу и за музику, и за учење, и за вежбање и за игру, само што то време мора тачно да се испланира. Није нам тешко, јер музику волимо и мислимо да се њоме, касније, и професионално бавимо, или као теоретичари, професори, или извођачи - као већ одрасле причају Борјана и Милица које, осим што свирају на виолини, изузетно лепо и певају старе српске, изворне песме.

Кад устреба, њих две путују и чешће до Краљева, на музичке пробе и школска такмичења до касних вечерњих сати. Због тога су и њихови родитељи, углавном мајке - Силвана и Милена, принуђене да их испраћају и дочекују, или чак да заједно с њима путују, као што је то било нарочито првих година музичког школовања.

Очеви, рудари - Зоран, као мерач, и Владета, као копач, раде у „Ибарским рудницима" каменог угља, у јами „Тадење", за плате које нису много веће од просечних. Али, за Борјану и Милицу, боље рећи њихово музичко школовање, мора да има, иако у породици Силване и Зорана одрастају још и Татјана (8) и Дамјан (5), а у породици Милене и Владете, уз Милицу, и старија Жељка (14), ученица осмог разреда. И сви они, за добробит својих талентованих сестара морају мало и да притрпе. А, ко зна, можда ће још неко из ове две рударске породице кренути трбухом за - музиком.

ЈЕДЕ И ПРЕВОЗ

АКО су десетак хиљада веће од просечних, Зоранове и Владетине рударске плате ипак нису довољно „комотне" да подмире све трошкове за музичко образовање њихових девојчица. Само превоз аутобусом, до Краљева и натраг, месечно „поједе" најмање 5.000 динара. А, треба ли и деци да се нечим окрепе на том путу који, у једном правцу, траје најмање сат вожње?!

Извор: Новости - Д. Стојић