Матија Бећковић: Праху оца поезије

Матија Бећковић, „Праху оца поезије“, (поезија), Српска књижевна задруга Београд, 2016. године

Слово, Ријеч. Човјек.
Све има свог наследника.
Онога ко дође након нас, односно Њих.
И увијек је један Отац.
Отац који је Отац свих отаца.

Чини ми се да је то тако од тренутка када се онај што је проговорио представи да је човјек. Односно, онај који први пропјева каза да је пјесник. А онај који то записа, ето могло би се рећи да је први описмењени човјек-пјесник. Јер, они што смишљаху и пјеваху помињу се као усмени приповједачи. Усмени, а писмени. А Овај кога Бог рукоположи да буде Пјесник је од Оног и Оног. Од Оног који дарива Господа и од Оног – пјесника над свим пјесницима Петра Другог Петровића Његоша је Матија Вука Бећковића. Матија од Вука.

Управо ми се чини да је у ових претходних пар реченица скривена тајна, не само најновије књиге поезије „Праху оца поезије“ пјесника Матије Бећковића, коју је недавно објавила Српска књижевна задруга из Београда.

Праху оца поезије крстио је Бећковић свој пјеснички тестамент, у ком се свака од 46 цјелина завршава стихом „Небесима осијан пјесниче“. Знавенима је јасно да се Бећковић рефреном послужио из Луче, али и реториком која је препознатљива у овом јединственом пјесничком остварењу.

Луча је задужбина, и Његошу смо сви дужни.

Бећковић је дужан још од када се појави с првом пјесмом. Од тада до овог пјесничког тестамента Бећковић је све чинио не би ли се одужио Ловћенском тајновидцу. То Бећковић чини јер зна да су Он и Његош „Синови једног сина свих језика“.

Овај Бећковићев завјет оцу поезије могли би крстити као Књигу велике оданости с којом не покушава да открије тајну што „остаде иза оних брава“ свестан да су многе тајне докучиве само оном ко их и учини таквима како би вјечно трајале. А перо можда зађе у најтананије дамаре сваке тајне, оне људске понајдубље, али увијек остаје недокучива она једна за коју се на стотине литара излило мастила. Изливаће се и опет остаће тајна. Као што је и човјеку необјашњиво зашто је баш Господ Његоша издвојио, као што ће доћи то вријеме у ком ће се писци, филозофи, разни теоретичари, верујуће душе питати зашто је Матију „Господ издвојио“.

А Бећковић и Његош су се издвојили по „хљебу и језику“, по мисаоности, естетици и богатству језика у народу знаном, свијету непознатом.

Обраћајући се Раду Томову, онако како мајстори стиха и једино умију, Бећковић скромно признаје да задатак „који си нам завештао“ само му задуго би дорастао црногорски Владика.

У језичко каменовање, клесање у вријеме непролазности, Бећковић ставља тачку у горски вијенац, тамо гдје се језик „не шће у ланце везати“, већ се „окатуни у каменом скиту“, тамо гдје је и Његошева искра пронашла муњу у камену.

И док се ту језик исписао, али не укаменио, Бећковић примјећује, саопштава велику истину да ће се језик понајприје од „света одрицати“, али да се неће, како ниже, предати, одустати, преименовати, наморити, изглибати… нити да ће „издајом себе своју главу спасти“ и на крају твори:

„А да је језик чоека створио /, Нико није први то изговорио“.

Матија је први пјесник који се у богослужби исповиједио Његошевом Цетињу пјевајући: „Знам и да је Цетиње цедило / Кроз које се небо процедило…“ и то онога трена кад се испод „грдила пепела“ српски језик „сажижио у једну варницу“, у „једну перницу“ као вјечна зубља за „пјесника – јединца“.

Након ових стихова код читаоца, бар овог скромног, јави се, односно потврђује се увјерење да су све ријечи Његоша и Бећковића имале свог творца који је из њих пропјевао. „Да ниси рекао то што си рекао / Творац би се свога дела одрекао“, пјесникова је порука и увјерење да, ако би којим чудом нестало „нашег национа“, тамо смо гдје све једино и вјечно траје, у васиони. Доље на земљи светлост Луче би нам „образ осветлала“.

Ако не за живота онда се истина о Његошу обистинила оног тренутка када је „први табак пресавио“, оног тренутка на Ловћену гдје је „Господ небеса савио“ па Бећковић „ту на престо реч устоличио“.

Колико пута читасмо Његошева дјела, али нам никако не „паде на памет“ да је он икона „једне цркве“ и тако „судбину нашу одлучио“ и „Уречио је и овековечио“.

И како су наречја само нијансе језика кога сви разумијемо, с којим пишемо и свијету се представљамо тако је оним Српским с „катунским“ и Његош проговорио, а Бећковић га истим језиком са ровачким наречјем обогати и тако оба једним језиком оциједише чисту поезију. Створише пјесничко јеванђеље.

Онако како Матија пјева да је Његош трон „поставио на једном камичку“ и он је своју ријеч поставио на „камичак“ необориви који небеса и тајновидује, а зна се и с ким.

Ни Матија не спори да је Његош пропјевао након што би изабраник Господа и да је од тада до данашњих дана највећи „син српског језика“ с којим су окићена овоземаљска Кршија.

По првом стиху Његош се као пјесник препознао, у то вјерује Бећковић, а да је све касније што написа добро „испостио“, и да му је живот од ријечи зависио да би на крају, као сваки уклети пјесник, „у ваздух само поуздао“. Уосталом пјесник с радошћу пјева да је „Бог поезија“. А Бог је за поезију одабрао, пјева Бећковић, „твоје песмотворе“, па је она камена повојница постала „певница“ .

Да се до пјесничких висина, до небеског пјесничког царства стиже само ко се уз себе до врха пео. А када се ријечи у крила претвориле небом су се проломиле, али „Пјесник који је језика оруђе / Никада своје стопе не меће у туђе/“ и слава га не може занијети „Да не остане увек при памети“.

Док се Бећковић диви побједи умолитвене ријечи песника, владара, испосника, монаха којег Бог пови и повија у своја свезнанија, над Сатаном не може, а да се не појави душа Србинова на Косову пољу гдје је и Лазар „са књигом исконском/ Одступио ка царску поетском“ и у тим небоспјевима „непредата Милошева душа“ стиже и оста „поизнад Његуша“. Тако је, чини се, Бећковић није поезији предавао већ је његошевски продијевао како му не би искрсла „искрица сувисла“ онако као ни Луча „није искрсла случајно,/ Већ је богодарјем дарје даровано“/.

Промишљајући суштину живљења, тајну човјека, смисао свега што је била тајна Његоша и Матије, обраћајући се небесима осијаном пјеснику, казао је: „ А суштина је у тајни човека / А тајна човеку човек је довека“/.

И све од Његоша наовамо преобразило се, па тако у стиховима Бећковића ни памћење није оно што је било „Већ оно у шта се све преобразило“. И у таквом потирању свих биљега по којима се један народ и његови пјесници препознају јесте језик у ком се Његош скрио и његов „саздатељ“, „родна кућа и колијевка“, док је пјесник „знаније свештено“ а поезија „И овог и оног света створитељка“.

Све је по Бећковићу у језику који постоји увијек за разлику од људи, народа и све је у једноме, у једно, од једног…

На том трагу Бећковић пјева: „Од једног песника сви су постали песници/ Од једног језика сви други језици/…………../ Једна књига је родила остале / А које није нису постојале“/.

Тек како одзвањају стихови: „Сви су песници у сваком песнику / и сви језици у сваком језику“/, с којима уводи себе у сјећање Његошевих Христових година у којима се „смрти будуће сећао“.

За пјесника су тајне вјечно извориште инспирације. Иако слути, Бећковић не жели до краја разоткрити зашто је и Његош, не мало деценија и сам аутор ове књиге, у земљи својих предака „и себе од себе скрио“ стварајући највеће пјесничко племе које не зна шта ће с њима а и без њих, али зна да обурдава вјечно пјесниково почивалиште, како не би били оно што једнио и јесу – Његошев народ. Управо Владика Раде је за свој народ „Учинио највише после Свемочнога / И због тога греха морао си знати / Да ти ни гроб не може остати/ Да се ниси на Ловћен копао/ Један од нас би лакше претекао“/.

Нема сумње и нећу претјерати ако забиљежим да је и Његоша и Матију упутила једна родитељка, док Бећковић вјерује да нема другог који би Његош био „А ко си зна онај који те створио“.

Истина, нема пјесника који није заплакао над судбином свог народа. Плакао Његош, Свети Петар Цетињски, у плачу је и Бећковић, јер се у новије доба много исана од Божијег сина одрицало молећи га као младог мученика „Христових година“ да не обзнанује да нам је прошлост „будућност једина“.

У молитви Бећковић створитеља моли „Сети се ко смо а не шта смо данас“, да подсети Светог Саву, Лазара и да пред Господом проговори о свом народу прије него постане ниједнавјера и, како пјева; „И постанемо мимосветна сорта / Што нема светиње сем запта и зорта“/.

Док промишља живот, Бећковић зна како бијасмо велики све док његов народ није туђе ријечи куповао, позајмљивао и док се на својим ријечима подизао „И једино се од речи бојао / Без ништа могао и тако опстао“/.

Како су Црна Гора и њен народ били велики када бијаху сирочад, када ништа нијесу имали „сем језика“, рађала је пјеснике, славила косовске јунаке, издигла чојство изнад јунаштва које је „надјуначило“ „незнатно монаштво“, док им је „реч била и сва имовина“, „очевина и уштеђевина“ и када немаше ни за шаку соли „Горски вијенац није расплитала“, али од када је „душу продала животу“ уписала се у тањевину.

У таквом обезбожењу, духовном и моралном хаосу и суноврату устоличавало се ново доба у ком „Свако постаде баш оно што није“, па тако помислише Његошеви потомци „Ако нису Срби да су Црногорци“ па се сада у сопственом незнању, пакости и бламу Црна Гора казива као „разнебошена и разњегошена“.

У том свецрногорском и ништа мање међународном хаосу Бећковић види да би целу васиону без много муке сурвао ништа мање ни моћније но миш. А у свеопштом метежу све је као никада не би – море, снијег, ријеке, рибе, сунце, пљева, трава док су „људескаре онечовечене“ под присмотром „стене намрштене“.

Ново доба, нове технологије, нови начин комуницирања обезгласио је човјека па Бећковић свједочи како нас више „нема у реалном свету“, али смо „свуд по интернету“.

Болује пјесник што се човјек преселио „По профилима и на сајтовима / По фејсбуцима и по порталима“, што се потврђујемо „дигитално“, што смо се „Преселили у фотошопове“ и да због тога привидног постојања сада „Трајемо колико месечеве мене“.

Поред свих нових сломовратишта једне епохе Бећковић не заборавља да поређа сва језикокаменовања оних који су хтјели да буду без знања и талента изнад Оног захваљући којем се и о њима чуло. Најприје као о јазавичарима који су из својих земуница Његоша, како пјева Бећковић, Срамотише, Прогонише, Клеветаше, Ругаше, Обурдаваше, Проклињаше, Распињаше, Оптимаше, Ископаваше, Крампаше и Разнебошаваше, али у томе не упијеваху већ се утираху.

Ова књига је специфична и по томе што нема „класични“ садржај, већ је цијела пјевопојка „Праху оцу поезије“ сапјевана у једну пјесму. Пјесму – Садржај Праху Оцу Поезије.

Матијина благослужбена похвала, како је то у предговору „Служба Његошу“ записао Милован Данојлић, завршава сваки предзадњи стих ријечју којом дарива Његоша, односно прави ђердан похвалица: дожудиче, племениче, тајновидче, заветниче, нежениче, језичниче, причесниче, сажижниче, првопишче, космотворче, небодржче, прозорљивче, неботиче, особниче, побожниче, бираниче, Боговидче, посветниче, Богопримче, словесниче, Христоличе, псалмопојче, умотворче, лествичниче, паметниче, испосниче, лучоношче, смислениче, памјатниче, свештениче, цврноришче, виорниче, несмртниче, ископниче, бездомниче, свесветниче, одважниче, темељниче, извисвитче, братствениче, сунчаниче, очевидче, мучениче, довечниче и светрпниче.

Тај и такав Његош за Бећковића је „Песмовођа“ и троименик. У име Оца, Сина и Поезије.

Сада прије Биљешке о писцу, питам себе: Ко је овдје кога родио?

Отац Сина или Син оца.

И једно и друго, треба вјеровати. Од истог претка.

И би што вјеровасмо да бити не може!

Новица Ђурић

Извор: Митрополија црогорско-приморска