Медитације на псалме с грчком мудрошћу и хришћанском врлином

Роберт Шпеман: ”Медитације једног хришћанина”
књига I: Псалми 1-51 и књига II: Псалми 52-150

Сто педесет псалама насталих у предхришћанском времену - песме, молитве, химне и тужбалице – припадају универзалној култури човечанства. У Септуагинти Ватиканског кодекса, Codex Vaticanus, они су названи ψαλμοί - psalmoi, што је зацело превод наслова псалама מִזְמוֹר mizmôr. Они су присутни у ризници цитата песника и списатеља, у језичким обртима, идиомима и фразеологији, сентенцама, изрекама, пословицама, крилатицама. Музику на њих су писали готово сви велики композитори од 15. до 20.века.

Роберт Шпеман, аутор ових медитација, јесте реномирани и један од најпродуктивнијих философа Немачке. Поља његова философских истраживања и његових публикације крећу се од друштвено-философских, антрополошких до етичких питања. Његово дело ”Основни појмови морала” - «Moralische Grundbegriffe» (1982) постало је класично дело савремене философије. Његове кристално јасно формулисане тезе су идеални образац философског стила.

На основици интерпретације природног права, изведеног из хришћанског учења о човеку и неповредивости људског достојанства, Шпеман је ангажовани борац и полемичар у морално-политичким дискурсима Немачке.  Често се ангажовано и са оштрином укључивао у дебате о асистенцији на самрти, абортусу, in-vitro-фертилизацији (оплођивању у епрувети) и екологији.

Професор др Роберт Шпеман, пензионисани професор философије на универзитету у Минехну, прихватио се колосалног задатка – медиттирања на псалме, што му је, рецимо унапред, пошло за руком са грчком мудрошћуи хришћанском врлином: Robert Spaemann: „Meditationen eines Christen. Über die Psalmen 1 – 51“ Klett-Cotta Verlag, Stuttgart 2014 и Robert Spaemann: „Meditationen eines Christen. Eine Auswahl aus den Psalmen 52 – 150“ Klett-Cotta Verlag, Stuttgart 2016. Аутор вели у предговору да је реч о ”мислима једног хришћанина са вером у Откривење и философа који верује у моћ ума”. Но нема никакве смуње у то да је овде реч о медитацијама хришћанина: Шпеман тумачи псалме са свешћу да је месијанско доба одавно отпочело и да  се Христос на примеран начин моли у духу псалама. Овакав прилаз је традиционални приступ библијском тексту, чији је смисао и у јудејству и у хришћанству канонски. Но проблем историје двоструке рецепције није био Шпеманов проблем. Шпеманова основа је била такозвана ”Allioli-Bibel”, чији је превод настао у 19. веку, и која је одобрена од стране папе као прва католичко-немачка варијанта Вулгате, латински превод Библије у позној антици. Понекад Шпеман цитира директно Вулгату као традиционалну католичку лектиру Псалтира као молитвеник хришћана.

Како философ који верује у разум, сазерцава на библијске псалме?

Већ при првом псалму савет да се не иде на ”веће безбожничко” и ”у друштву неваљалих људи да седи”, Шпеман ће довести у везу са Христовим позивом у обраћење пред будућим Царство Божјим. Овде говори хришћанин са вером у Откривење. А онда ће безбожници бити стављени под лупу, који су, по Шпеману, они који себе стављају у средиште и отуда ” граде вавилонску кулу ”. Консеквенце су драстичне: ”Тако настаје вавилонско замешатељство”, вели он лапидарно. У ум верујући философ примењује библијске метафоре за опис агностицизма и атеизма.

Доминантан модел Шпемановог тумачења је позноантички теолог Блажени Августин. Два друштва - Civitas Dei и Civitas terrena - структуришу светску историју, учио је Блажени Августин. У том светлу су саобразни садашњост и традиција, вера и ум. Велике дисонанце између њих нема.

Ове ”медитације једног хришћанина” ваља подвести под некакав изван-универзитетски жанр. Овде није реч о студијима о псалмима у којима историјско-филолошка анализа и коментари старозаветног библијског богословља долазе до израза, већ о есејима надахнутог љубитеља јеврејских песама и молитава. Овде је реч о ”духовним вежбама”, као што је то у средњем веку практиковано: оно што се онда са пажљивим lectio – лектиром – отпочињало, онда је кроз meditatio – медитативно понирање и кроз oratio – молитву продубљивано до contemplatio – одговарајуће разматрање, нашло је свој испуњење у литургијском и еклисијалном контексту.

Шпеман налази у језику и резонантном простору псалама свој молитвени језик. Он се одлучио, што представља мало изненађење, за немачки превод Вулгате Франца Алиолиса, иако аутору сазнања из области савременог библијског богословља нису страна, већ их он само селективно узима на знање. Отуда су ове медитације веома лична књига, плод вишедеценијског молитвеног и рефлексивног прилаза псалмима.

Шпеман вели на једном месту да ваља познавати сазнања модерне библистике, али их треба одбацити и подсећа на Витгеншатајна који вели да ”лествице којима смо се успињали, морамо одбацити”. Религија је жива само снагом своје унутрашњости.

У савременој егзегези је питање како је текст испрва био мишљен/схваћен веома релевантно. Шпеман се пита како такав текст ми можемо данас да разумемо/осмислимо? Његови сведоци су Платон, Аристотел, Блажени Августин, Тома Аквински. Историјских контекстуализовања се Шпеман не либи. Он их директно тематизује, без етикета политичке коректности.

Шпеман тумачи псалме као хришћанин. Он је свестан осетљивости хришћанско-јеврејског дијалога и ту тему не заобилази. Он показује високо поштовање према јудејској традицији, али је непоколебив и категоричан у тврђењу да псалми тек кроз Христа развијају своју пуноћу и истину.

Медитације ”једног хришћанина који верује у Откривење и философа који верује у ум” спајају оно што је у протеклим деценијама било раздвојено. Оно што је један протестантски теолог са извесном дозом цинизма  укрштај богословског и философског прилаза назива „mixotheologiaphilosophia“ показало се у Шпемановим медитацијама као плодан образац хришћанског сазерцавања псалама. Философска ерудиција, егзегетско знање и духовни језик верске и молитвене опитности сливају се у плодну синтезу, чинећи ово двотомно дело, иако субјективне егзегетике, ипак парадигматичним примером мисаоне и молитвене понорности, у једну реч: у колосални подухват коме је тешко наћи равног.

Протођакон ЗА