Међународни међурелигијски скуп у Стразбуру (19-20. јун 2008. год)
У згради Савета Европе у Стразбуру (Француска), данас се одржава међународни међурелигијски скуп у организацији ЦИВИС-а, новоосноване асоцијације која окупља невладине организације, фондације и појединце из земаља југоисточне Европе, а под покровитељством Савета Европе, Фондације Конрад Аденауер, Фондације за мир и решавање кризе и америчког Картер центра.
Ово је прва конференција у организацији ЦИВИС-а ( на лат. грађанин) и има за циљ унапређење дијалога између цивилних друштава, Цркава и верских заједница Југоисточне и Западне Европе и да обезбеди један информативни мост за размену идеја, пројеката, студија и акција.
Тема овог међународног скупа је: Допринос Цркава и верских заједница у изградњи трајног мира на југоистоку Европе, а у раду овог скупа позван је да учествује и Епископ Захумско-херцеговачки и Приморски Г. Григорије који jе одржао предавање на тему: Верске заједнице као значајан фактор очувања и унапређења мира.
У свом обраћању епископ Григорије је, између осталог, рекао:
.......Мир је једна од најчешће спомињаних ријечи у говору савремених свјетских политичара. Насупрот миру стоји - рат, такође један од основних феномена човјековог историјског, друштвеног и личног постојања, али по природи ствари третирамо га и доживљавамо са негативним предзнаком. Рат је деструктиван, у њему нестаје оно што се годинама градило, човјек устаје на човјека крволочно, често нечасно пројављује мрачне стране своје природе, ту се гине и губи оно најврједније - људски живот. Зато насупрот рата стоји мир и најнормалније је да свако људско друштво, (а тиме и свијет у цјелини), тежи ка миру. Но, да би се градио мир у друштву, тј. у људској заједници, (ма ког типа и облика да је она), потребно је да постоје они који тај мир носе и пројављују, па да он тако постане дух и душа једног мјеста, или једне државе, или религије, или свијета. Често се за човјека каже да је биће заједнице, комуније, или да је „политичко биће", (како га је још Аристотел назвао), али ми бисмо рекли да је он прво биће „комуникационо", биће које има тежњу и чежњу ка заједничарењу, а да се онда из те његове карактеристике развија и сама заједница. Дакле, заједница није нешто што је споља наметнуто, него нешто што се гради. Исто то се може рећи и за човјека: да је биће мира и да онда из те своје потребе гради мир, прво у себи а онда и у спољашњем свијету. Нема мира без миротворних људи, јер мир је стварност духовне слободе.
Вjероисповјест на просторима Балкана има кључну улогу у формирању савремених етничких, националних и културних идентитета. Имајући то у виду колико год злоупотреба вјероисповјести може да угрози међуетничке односе толико је још већа одговорност Цркве и вјерских заједница у изградњи толеранције која је неопходна за нормалан живот људи који припадају различитим етничким групама.Сарадња вјерских заједница на пољу изградње толеранције и повјерења не смије да има за циљ негацију појединих вјерских, културних или националних идентитета већ да их промовише на позитиван начин. Обично се сусрећемо са ситуацијом да се вјерски и национални идентитет изграђује у конфронтацији са другом заједницом или групом. У том случају конфронтација са другим заједницама доживљава се као акт вјере и патриотизма што у основи води ка фундаментализму који на овим просторима у овом или оном облику није потпуно стран ниједној вјерској заједници. Стога је не само дужност него и обавеза и Цркве и других вјерских заједница да активно раде на успосатављању саживота у толеранцији, тј. поштовању слободе сваког човека (наравно слободе која не угрожава другога у његовој слободи). Дар слободе је најузвишенији дар Божији и нико нема право да насиљем према другоме, скрнављењем његових богослужбених објеката и на друге сличне начине изражава своју вјерност Богу и свом предању. Вјерске заједнице ту много могу допринијети у афирмисању вјере у Бога који од нас жели слободне личности, а не свете ратнике који ће огњем и мачем ширити вјеру и кажњавати невjернике.
У основи свих религија је човјекова жеља за повезивањем са Богом. То је усађено дубоко у људску природу, па тако и сам глагол „religiare" значи - повезивати, имати везу са Неким, а човјек је, између осталог, и религиозно биће - „homo religiosus". Вјерске заједнице, ако им је јединствена ова повезитељна спона, никако не могу да буду „фактори нестабилности" него само фактори мира и стабилности у свијету. Јер, овај свијет не почива на тржишним и интересним основама, (на њима можда најмање), нити на само физичким, географским, биолошким или националним, већ, прије свега - на духовним. Њега држе у постојању „ланци миродржни" по Његошу, ланци који су логосна, словесна сјемена која је Бог положио у свијет и непрекидно их љубављу Својом залива и разраста. Јер, на словенском, синоним за свијет је - мир, за космос - свемир. И то је наша жеља и томе нас учи наша вјера: да као што ријеч свемир казује - у цијелом свијету треба да влада мир......
Такође, на овој конференцији са својим предавањима обратиће се и: Архиепископ Охридски и Митрополит Скопски Г. Јован, Епископ Будимљанско-никшићки Г. Јоаникије и Епископ Јегарски Г. Порфирије. Поред представника Православне Цркве присутни су и представници Римокатоличке Цркве, Исламске и Јеврејске заједнице из Југоисточне Европе.
Град Стразбур (Strass-Bourg, град у коме се састају и укрштају путеви) је седиште многих европских институција као што су Савет Европе, Европски Парламент и Међународни суд за људска права, и као такав није случајно изабран за одржавање једног оваквог међународног међурелигијског скупа, а све то у циљу бољег познавања и разумевања културних и верских различитости.
Извор: Епархија захумско-херцеговачка
