Ин мемориам: Хелмут Шмит (1918 - 2015)

Хелмут Шмит: Религија у одговорности. Угрожавање мира у доба глобализације

Мир у свету битно зависи од тога у којој мери „представници светских религија озбиљно схватају своју одговорност за мир и своје вернике упућују на узајамно уважавање и толерантност“. Овај цитат сабија у орахову љуску фацит најновије књиге бившег канцелара Савезне Републике Немачке (1974-82) - „Религија у одговорности“ - деведесетдвогодишњег мудрог политичара и државника Хелмута Шмита. Шмитова расуђивања о збивањима у свету – које немачки медији радо преносе - представљају прецизну иглу на компасу политичког дискурса, односно оно што би се могло означити са opinion leader.

Шмит је у Немачкој персонифицирана морална инстанца, харизматички ауторитет и нека врста Le Grand Seigneur интернационалне политике. Он је и аутор више бестселера и један од најчитанијих и најуваженијих интелектуалаца Немачке. Најновија књига Хелмут Шмита – Helmut Schmidt: „Religion in der Verantwortung. Gefährdungen des Friedens in dem Zeitalter der Globalisierung“, Propyläen 2011. (Хелмут Шмит: „Религија у одговорности. Угрожавање мира у доба глобализације“)  - чини збиркa хетерогених, али основној теми прилагођених чланака и говора које је аутор објавио или произнео од 1970. до данас, но који се тематски преплићу и допуњују.

Шмит признаје, и мимо то што његова религиозност није била „посебно изражена“, да је свакад имао разумевања за „метафизичку потребу људи за оријентацијом“ кроз религију. Парадоксално, та чињеница је за Шмита разумљива, упркос тековинама просветитељства.

„Онај ко је у религији нашао своје упориште, тај не сме бити од ње одлучен“, одлучан је Шмит. У време ужаса националсоцијалиста Шмит се, и мимо скепсе, венчао у цркви. Шмит вели да је кроз црквено венчање била изражена „морална нада“, која је била „идеалистичка и наивна“. Политичке партије које у свом програму имају предикат „хришћанска“ (Хришћанско-социјална или Хришћанско-демократска унија), за Шмита су „пад у средњевековље“. Но и мимо то, Шмит је остао хришћанин. „Ја себе сматрам хришћанином и остајем у Цркви“.

На једном месту, сећа се Шмит, како му је ондашњи бечки кардинал Кениг говорио о снази молитава у тешким ситуацијама. „Ми Немци не можемо живети један са другим у миру без обавеза и врлина које су настале на тлу хришћанства“. Теме о којима Шмит, између осталог, расправља јесу о „Политици и етици“, „Нужности глобалних етичких критеријума“ или о „300-годишљњици рођења Јохана Себастијана Баха“ као и неопходности „Религијске толеранције у доба глобализације“.

Шмит је у својој државничкој каријери био у сталним дијалозима са проминентним саучесницима. Тако он парафразира негдашњег египатског председника Садата, за кога га је везивала дубока наклоност и лично пријатељство – да „Јевреји, хришћани и муслимани имају заједнички корен вере“. То монотеистичко начело представља јемство на коме би требало да се гради узајамно поверење. Шмит је, благодарећи познанству са негдашњим јапанским премијером Такео Фукудом, стекао увид у будистичко и конфучијанско духовно предање. Мир и заједништво су, упркос свим разликама, међу свим људима могући. Моралне вредности између појединачних религија спајају те религије у већој мери но што их раздвајају, категорично закључује Шмит.

Он држи до фундаменталне одвојености државе од религије. За њега је Хантингтонова теза о „Clash of civilisations“ (1983) реалистичан сценарио. „Ко другоме намеће своју религију, тај неминовно проузрокује сукобе, a у појединачним случајевима и ратове“. Као решење за религијску и идеолошку толеранцију Шмит се опредељује за синкретистички светски етос (Weltethos), односно за иницијативу швајцарског теолога Ханса Кинга. У Шмитовим идејама се на оригиналан начин сједињују идеје Кантовог списа о „Вечном миру“ са етиком одговорности Макса Вебера и начелом одговорности Ханса Јонаса, спојеним са постулатом међународног права (рецимо, оних о немешању једне државе у надлежности друге).

Шмитов дискурс – универзални иренизам, односно апел за мирољубивом коегзистенцијом међу религијама и идеологијама - узноси га у плејаду харизматичких и визионарских државника који су знали да религија у res publica представља стуб и тврђаву истине без које ниједна заједница не може опстати. Иако Шмит није теолог, његове тезе о одговорности религије ваљало би да читају и разматрају и теолози и политичари.

протођакон Зоран Андрић, Минхен