In memoriam: Милутин Дедић

Академски сликар и историчар уметности Милутин Дедић преминуо је у 86. години у Београду од последица корона вируса. Рођен је 1935. године у Шибенику у познатој породици, млађи брат Арсеније био је чувени композитор и певач, а отац Јован  активан члан Црквене општине Шибеник. У родном граду се школовао до 18. године. Први посао био му је учитељски у месту  Дубравица, а службовао је и у Примоштену. Доласком у Београд и по завршеном факултету 1962. године гради уметничку задужбину српској култури и духовности својим јединственим сликарским путописима. Академик Матија Бећковић подсећа да је Милутин Дедић добио име по српском краљу који је саградио највише манастира, а да је Дедић целог живота  ходорадио овековечивши их својом уметношћу.

Говорио је да му је Шибеник у срцу, а Србија у души. И доиста, најчешћи мотиви на питуровим сликама су морске пучине, воденице, манастири, споменици крајпуташи…лепоте Србије, родног Шибеника и Далмације. Море му је увек таласало у даху, а чак и када је постао признати београдски боем ћакулао је усред скадарлијских виолина и дуванског дима. Уредно је бележио и цртао заустављене ствари, богомоље, ликове и пределе уверен да ће то некада и некоме бити потребно.

Милутин Дедић - сликар и писац оставио је иза себе 40 књига и преко десет хиљада страница испуњених са четири хиљаде портрета и три хиљаде цртежа. Његова оставштина садржи и велики број сликарских радова великог формата. 

Поштованој породици Дедић

Као Епископ, предстојатељ Православне Цркве у Далмацији, али и као неизлечени Далматинац (Емир Имамовић Пирке), Задранин и сада Шибенчанин, желим да изразим саучешће поводом упокојења брата нашег Милутина Дедића, који је у свему био један од последњих великих баштиника  и чувара традиције и културе шибенских Срба.

Имао сам задовољство и радост у духу да у нашем манастиру Крка или на калама (улицама) заједничког нам и вољеног Шибеника, прозборим са њим о истинама наше свете вере, о уметности и естетици, о местима и личностима које је изнедрило наше благородно поднебље, а који су обележили духовну и културну историју нашег народа и тога краја.

Најлепша сећања на те разговоре су ми везана управо за његова велика и пребогата сећања и сведочанства о нашој милој Далмацији (еп. Никодим Милаш) иако је он из ње давно отишао и без ријечи оставио кућу и луку (Арсен Дедић, Мој брат).

Изражавам најдубљу тугу због губитка дивног, надахнутог саговорника и човека који ће већма остати у нашим сећањима и молитвама као неко ко је своје превелико знање и искуство био увијек вољан да да све низашта (Арсен Дедић, Мој брат).

Истовремено желим да изразим и веру да ће се у Царству Небеском, тада и сада не више у неком ребусу, наћи у плејади оних који су оставили и својим потомцима и свом народу здрава и вечна семена на њиви Господњој и да ћемо се и тамо сусрести и наставити разговоре о Самом Слову, Који је Живот Вечни.

Епископ далматински Никодим

Извор: Епархија далматинска