Меморијално друштво Рација 1942: Отворено писмо главном и одговорном уреднику листа Блиц
ОТВОРЕНО ПИСМО
ГЛАВНОМ И ОДГОВОРНОМ УРЕДНИКУ
ЛИСТA „БЛИЦ“
БЕОГРАД
Краљице Марије 1
Поштовани главни и одговорни уредниче,
Били смо присутни на Кеју жртава рације у Новом Саду, те нас је шокирала данашња насловна страна „Блица“ где уз фотографију Његове Светости Патријарха српског Иринеја крупним словима пише: "Брука на помену жртвама".
Какву је то бруку од Његове Светости видео дежурни уредник када је одобрио такав текст на фотографији?
Зашто је због повређене сујете једног трећеразредног локалног политичара у други план Вашег извештача дошло извештавање о достојанственом историјском помену недужним жртвама, који је први пут служио један Патријарх српски, пред великим бројем грађана искрених поштовалаца мученичког страдања недужних суграђана?
У Вашем издању од понедељка (на сам дан Помена - преузето са Вашег сајта) објавили сте: "Na ovom predstavnici grada neće učestvovati u programu, ali će, kako je rekao gradonačelnik Igor Pavličić, kao građani prisustvovati skupu na Keju žrtava racije".
Ако је то господин Павличић изјавио у име градске власти, због чега неки политичари нижи од њега сматрају да им је место у простору за званице?
Да је г. Јовановић присуствовао фудбалској утакмици, ваљда би му било јасно, као и Вашем извештачу, да би га редари спречили да уђе на терен где се одржава утакмица (програм), те свакако не би држао конференцију за штампу због тога. Исти случај се и овде догодио.
Доводимо у питање новинарску етику и постављамо питање о професионалном извештавању са овог скупа. Наслов из Вашег листа „Брука на помену жртвама рације“, као и наслови неких других новина и агенција: „Помен жртвама у две колоне“, могу се наћи само на страницама „жуте штампе“, а не тако реномираних новина.
Питамо се: откуд Вашем и још неким извештачима визија о две колоне, када су грађани одржали јединствени Помен на Кеју, кроз меморијалну шетњу „Трагом жртава Рације“ и на Штранду, не правећи апсолутно никакво подвајање у било ком смислу и обједињујући свачији укус и ставове у погледу пијетета према жртвама?
Веома нам је жао што су градске власти у „њиховој борби“ против Епархије бачке покушале, а захваљујући појединим медијима и успеле, да злоупотребе господина Зурофа и амбасадоре, те баце љагу на жртве Новосадске рације и све поштоваоце истих. На наше питање амбасадору због чега Његова Екселенција не уђу у простор за званице, када их за то моле предстваници Епархије, одговор је био: „Не дозвољава нам протокол града, чији смо гости". Ваш извештач или није нашао за сходно да постави то питање амбасадорима или се правио да не чује овакво њихово образложење.
Ми смо стајали управо у групи у којој су се налазили амбасадори Мађарске и Израела, као и господа Егереши, Павличић и мноштво свештеника који нису активно учествовали у обреду. Нико се није бунио и сви су достојанствено присуствовали комеморативној свечаности. Једино је господину Јовановићу сметало што се налази међу тако "обичним светом".
Ми смо као Меморијално друштво "Рација 1942." свакако учинили много више за достојанствено сећање на жртве овог злочина од поменутог, али нисмо ни размишљали о томе где и поред кога ћемо стајати. Била нам је част да присуствујемо Помену недужнима који први пут, после седамдесет година, служи сâм Патријарх српски. Посебно треба да истакнемо да део руководства Меморијалног друштва „Рација 1942“, као и неки други које смо поменули међу присутнима, нису припадници Српске Православне Цркве, али су достојанствено остали до краја. Једино је господин Јовановић скуп напустио када је почео православни обред.
Сматрамо својом обавезом да обавестимо господина Јовановића да су ,,младићи у белим мантијама“ заправо чтеци обучени у беле стихаре, који, иначе, помажу свештенослужитељима у храмовима приликом сваког богослужења, а био је присутан и већи број конобара, такође обучени у бело, који су након Парастоса послуживали присутне грађане кољивом и погачом.
Забрињавајуће је да је за Ваш лист то интересантно да је основна тема повређена сујета некога ко вређа и основне норме лепог васпитања. Како акценат нисте ставили на историјски значај овог дешавања, на изузетан одзив грађана, на још један помен који смо одржали на изворном месту страдања Новосађана – Штранду – истог дана у 15 часова?! Ускратили сте своје читаоце за много значајних информација. Тиме сте повредили и етику и достојанство Ваше професије. Увредили сте Нови Сад и жртве Рације.
Вама је очигледно импресивнија била љутња локалног политиканта, који је пре две године на истим месту прочитао да смо "дошли да се поклонимо семенима жртава" пошто говор који му је унапред написан очито није ниједном прочитао пре него је стигао на Кеј. Тада су се многи присутни у тужном часу смејали, за разлику од овогодишњег достојанственог помена.
Посебно је поразно што Ваш извештач помиње цифру од преко 2.000 убијених за три дана, а и Ваше новине су објавиле вест да је 20. јануара 2012. у Будимпешти откривена спомен-плоча на којој пише: "Од 20. до 23. јануара 1942. године, током Новосадске рације, мађарске снаге убиле су 3.400 становника. Већина жртава су били Срби. Вечно су угашени животи и више од 700 Јевреја. Суд Генералштаба позвао је на одговорност починиоце 1943. године. У спомен жртвама на 70. годишњицу Рације, са пијететом подигнута од Министарства правосуђа".
Управо алудирајући на податак са те спомен-плоче и Патријарх српски је изрекао исти број, а медији већ две седмице преносе да је Меморијално друштво „Рација 1942.“ прикупило релевантне доказе о жртвама Рације.
Стога, како схватити тај чланак него као сврставање у колону трећеразредног политичара у чијим ставовима се види одсуство духовности, као покушај подвајања грађана у две колоне (за градску власт и за Цркву), као злонамерну оптужбу против Цркве и као свесно гажење по достојанству и истини о жртвама Рације?
Без обзира на све, поздрављамо Вас са изузетним поштовањем и вером у борбу за исте истините циљеве,
Секретар Меморијалног друштва „Рација 1942“
Јасмина Јуришин (065 542 44 29)
Председник Меморијалног друштва „Рација 1942“
Милан Радомир (064 800 42 10)
Извор: Меморијално друштво „Рација 1942”
