Михољдански број „Крке“- гласила Епархије далматинске
Садржај броја: Лавра
Св. Саве Освећеног у јудејској пустињи; Старац Јосиф Ватопедски о браку
и породици; прије педесет година уснуо је преподобни старацЈосиф
Исихаста; Могуће оснивање православних гимназија и отварање нових
богословских факултета; Никодим Милаш-монах са мачем у перу; Завет;
Старац Пајсије; Вијести из епархије.
Издвајамо: ЗАВЕТ
Нарочито за време Другог светског рата манастир Крка је спасао од глади и очигледне пропасти стотине житеља кистањских
Седео сам поред прозора у школској клупи. Наставник српског језика читао нам је „Слике из сеоског живота" од Јанка Веселиновића. Моја душа је, заједно са писцем, лебдела по мачванским пашњацима као лептир по цвету. У учионици је владала нема тишина. Одједном, звекети ланаца и топоти коња тргоше нас из тога заноса. Кад сам погледао кроз прозор видео сам ретку слику: колона далматинских сељака са коњима и плуговима спуштала се низа страну ка манастиру. Куда ови људи? - упитасмо се. На крају часа наставник нам објасни:
„Кроз читаву своју бурну прошлост овај манастир је делио и зло и добро са околним сељанима. Камениту Буковицу често су стизале неродне године и беде. У тим тешким данима манастир је притицао народу у помоћ и делио са њим свој последњи залогај.
У манастирском летопису је, поред осталог, записано и то да је 1928. године у овим крајевима била велика неродица и да је народ много гладовао целе 1929. године.
Да би помогао сељане манастир је прехранио педесеторо сиромашне деце у Кистањима за 60 дана. Деца су дневно добијала по три пристојна оброка која им је спремао и делио један монах. Да би се ово могло извести у манастиру је била заведена велика штедња. Од Божића па целе 1929. године у манастирској трпезарији није се делило два јела ни братији ни гостима. Тако се успело помоћи сиротињи са исхраном. Нарочито за време Другог светског рата манастир Крка је спасао од глади и очигледне пропасти стотине житеља кистањских. Ова обитељ је тих година била уточиште многе ратне сирочади и избеглица из разних крајева Далмације и Лике. Покојни гостопримљиви архимандрит Никодим Опачић, боље него ико, разумео је бол и патњу свога рода, па је обрадовао много гладних и убогих и живот им спасао. Захваљујући његовом бележењу ових случајева, у манастирској архиви ове свете обитељи се могу прочитати задивљујући примери жртве у лечењу ратних рана и других невоља у Далмацији. Због тога сваки Далматинац са страхопоштовањем изговара име Светог Архангела - покровитеља ове светиње. Ову свету обитељ они воле и помажу као своју кућу. Кад год јој долазе, не дођу празних руку.
Поред осталог, сви околни сељани од старине држе завет, да свако домаћинство макар једном годишње ради добровољно са својом запрегом на обради манастирске земље, за здравље и благослов своје стоке, и да колико било врате уздарје за многа добра која је њима манастир чинио онда кад је могао. Ето их, видите, иду да и ове године одрже свој завет - да помогну манастиру.
Моба
Оваква помоћ зове се у Србији моба. Ви који сте из оних наших крајева имали сте прилику да видите ове лепе српске обичаје указивања помоћи нарочито при жетвама...."
Један за другим орачи су стизали на њиву.
Пре почетка рада ови крупни горштаци стали су један до другога и са управитељем Богословије - јеромонахом о. Николајем, који је уједно и вршилац дужности настојатеља манастира, на њиви су се помолили Богу да им благослови рад. Молитва је била топла и искрена. Немо сам гледао како се жуљевите руке побожно спуштају са опаљеног чела на груди и широка рамена правећи знак крста.
После молитве зазвекеташе ланци на плуговима и ови запараше земљу. Расплину се црна ораница. Мајски зраци грлили су дуге бразде, по којима су скакутале птице и купиле црвиће.
Млади богослови су вредно и са љубављу служили своје ораче. Донели су им доручак и ручак на њиву и послуживали водом и вином, а кад би се неко од радника хтео одморити они су узимали коње и место њих орали. Песма, довикивање и утркивање разлегали су се кањоном. Преко реке у брду, у дубокој шуми, чује се песма чобана. Чини ми се да се и сама лепа зелена и умилна Крка утишала слушајући ову лепоту. Дан је брзо пролазио у њиви песме. Сунце је хитало западу, али није још зашло за брда а све њиве биле су пооране и засејане кукурузом. Завет добрих људи испуњен је и ове године.
Заједничка вечера
После тога позвали смо их на заједничку вечеру у нашој ђачкој трпезарији, која је окићена портретима старешина манастира и великана из овога краја. Док сам читао молитву пре јела крупне очи сељака мирно су ме посматрале. За време вечере јеромонах о. Николај поздравио је топлим речима ове наше драге добротворе и захвалио им се на помоћи, пажњи и љубави према овој светој кући. „Кад би сви Срби овако волели и помагали светиње своје вере и историје, не би било бојазни за напредак наше Цркве..." - рекао је он поред осталог.
На растанку су рекли да им само јавимо кад год опет затреба њихова помоћ. Запевали су и кренули уз брдо. По старом овдашњем обичају испратили смо их уз звоњење звона.
Овај дан остао је дубоко урезан у срцима ученика и све манастирске братије и многе нас је морално охрабрио.
Отада су ови ретко добри парохијани још три пута мобом помогли манастиру око копања кукуруза, косидбе и превоза сена.
У манастиру Крки, јуна 1965.
Драгиша Алимпић, богослов I године
Извор: Епархија далматинска
