Милоје Радовић: Мала прича о великој Жичи

Тешко је у данашње време наћи књигу за децу, као што је Мала прича о великој Жичи која на тако леп начин говори о историји, духовности, нашој православној вери, а све је то речено поетски, јасним стихом и лепом римом. Ово је поема која извире из самог бића, корена народа, попут некадашњих народних песама које су преносиле поруку, поуку и памћење, а васпитавајући, и поучавајући многе генерације и биле су брана забораву. Кад би уџбеници историје били писани као Мала прича о великој Жичи Милоја Радовића, верујем да би малишани заволели историју и много научили, на лак и њима привлачан начин.

Поред, поетски бриљатно обрађене историје манастира Жиче, која није само манастир, већ и срце српске духовности и државности, књига има и дубоку духовну поуку. О лепоти и вредности књиге академик Светислав Божић каже: „Као ветар који над Жичом кружи и никад не стари, као што Николајев глас с тим ветром путује, тако и немир склупчан на савијутку око Жиче, кроз певање Милоја Радовића, постаје лек и мелем, за оне душе, које ће у дану неком, сунчаном, препознати Светлост и Свете претке, у ово сневање, уткане.”

„Писати о Жичи није лако, а нарочито за децу, мада је, искрено речено, ова књига намењена свима, без обзира на године. Она нас враћа у време кад су нам мајке и баке причале приче, и кад смо били ушушкани у те приче као у паперјасту бундицу. ”Милозвучно, као кад се говори у светој порти, у летње затишје... О таквој историји има се шта и како рећи, поготово кад је Жича, са својим светитељима више од историје” каже о књизи књижевник Драган Лакићевић.

А књига кроз седам певања креће од Неба, одакле све и почиње, па се полако пред нашим задивљеним очима појављује на земљи Жича са Светитељима и владарима, али се кроз причу о изградњи објашњавају неке веома озбиљне ствари, свађа и борбе браће Вукана и Стефана око престола, и како их је Свети Сава, њихов најмлађи брат, измирио над моштима њиховог оца Светог Симеона Немање. О веома озбиљним и осетљивим темама, као што је крунисање Светог краља Стефана Првовенчаног, Милоје Радовић на изузетно леп и деликатан начин објашњава суштину тог чина, судбински важног за српски народ и државу:

Круна за краља Стефана стиже из Рима.
На први погледа изгледаше како треба:
Отмена, прожета златом и драгуљима.
Али, они који не гледају само очима,
Спазише да у њој нема правог неба.
Открише да је прошарана захтевима,
Опасним за народ наш богобојажљиви,
Што само би да у вери отаца живи.

”Само песник са особеном духовном тананошћу може да исприча красним и бираним речима повест о узрастању једног народа, чији се идентитет чврсто везао за манастир Жичу” (др Драгољуб Даниловић, историчар).

Поред лепоте поеме, треба нагласити исто тако значајан подухват уметника Бојана Миљковића, који је певања осликао, тако да је све сливено у једну целину. Сликао је на модеран начин, али кроз те слике провејава дух Византије, великих узора наших сликара. Књига која је пред вама, уметнички и сликарски, филигрански је обликована баш као што псалмопојац Давид каже: Сребро седам пута у ватри претопљено и очишћено.

Радмила Мишев