Милоша Војиновића: Вјечнаја памјат
Свједик зла и братског покалања
У препуној сали Центра за културу у Бијелом Пољу представљена књига Милоша Војиновића Вјечнаја памјат. "Лијепа је ова књига јер открива наше трауме, које смо наслиједили и које носимо у својим костима. Прича о ономе што се догодило је љекови¬та, она је као нека терапија. Прије свега доприноси нашем самоосвјешћењу и покајању,“ бесједио је Владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије.
У Бијелом Пољу, у сали Центра за културу представљено је друго допуњено издање књиге "Вјечнаја памјат“, аутора Милоша К. Војиновића. Уз аутора о књизи, у којој је обухваћено страдање свештенства Митрополије црногорско-приморске у Другом свјетском рату, говорили историчар и управник Архива у Бијелом Пољу Тадија Бошковић и Његово Преоствештенство епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.
Бошковић је казао да је у уводном дијелу књиге представљен кратак историјски осврт на свештенство у ослободилачким ратовима Црне Горе 1876-1018, свештенство у Крљивини Југославији 1918-1941.година, а да главни дио књиге говори о другом свјетском рату са именословом свештеника, закључком и регистром имена и мјеста.
"На почетку и на крају књиге налазе се двије пјесме из пера Благоја Баковића, које се односе на страдање свештеника. О овај проблематици се релативно мало писало у Југославији све до њеног распада деведесетих година прошлиг вијека. У првој цјелини, како сам аутор каже, говори се о свештенству Црне Горе у ослободилачким ратовима и њихов допринос тим борбама као свештеника и бораца. Овај период обухвата период од 1876-1918.године, дајући нам прегледно биографије свештеника, који су својим радом и приложеним жртвама на бранику домовине обиљежили овај период", казао је Бошковић.
Он је нагласио да је следеће поглавље Свештенство у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији.
"Овај период је обрађен са мјером од уједињења свих православних цркава у земљи 17. јуна 1920. до васпостављања Српске Патријаршије, чије је проглашење објављено 12. септембра 1920. године."
"На простору Црне Горе црквени живот одвијао се у оквиру Митрополије црногорско-приморске, Пећке митрополије и Захумско-раше епископије. У том дијелу дат је списак одликованих свештеника из Црне Горе у периоду од 1921-1941. године, а њихов број је одиста инпозантан и броји 147 свештеника, који су носиоци бројних одликовања. На овом скупу се налази и 8 свештеника са подручја наше општине."
"Главна цјелина ове књиге која има 230 страна односи се на Цркву . На ванредној сједници Светог архијерејског сабора у Београду присуствовао је митрополит Јоаникије Липовац. Црква је заузела став да је приступање Тројном пакту Југославије, цитирам: „погрешна и да вријеђа част, славу и традицију нашег народа“. Након сједнице Митрополит је послао телеграм свештенству Црне Горе у којем наређује, „да се наш народ једнодушно и сложно окупио око младог Краља и најоданије се предао вршењу својих дужности према Краљу и Отаџбини“.
Са окупацијом Црне Горе од стране Италије, окупационе власти све до тринаестојулског устанка, имали су релативно коректан однос према свештенству. Митрополит Јоаникије настојао је да снагом ауторитета постигне што бољи третман градјана код окупационих власти. Од избијања устанка мијења се и однос окупатора према односу окупатора народа у цркви. Подјела која је услијела, о чему сам говорио, ставио је нови изазов пред цркву и свештенство. Подјела је захватила и само свештенство, један мањи број свештеника прихватио је идеологију комуниста и стао у њихове редове, док је огромна већина свештеника, на челу са Митрополитом црногорско-приморским, била за краља и отаџбину, стављајући јасно до знања да су против идеологије комуниста."
"Комунисти су већ у првим данима устанка кренули су у обрачун са свештенством називајући их изајницима народа. За вријеме своје владавине у Црној Гори у току 1941-1942,године, тј. до одласка у Босну убили су 34 свештеника у Црној Гори. Аутор је на основу истраживања утврдио да је у Црној Гори убијено, погинуло и на друге начине страдало 240 свештеника и то од стране окупатора убијено или погинуло од Италијана 16, од Њемаца 15, од стране Усташа 13, од Албанаца 5. Од стране четника убијено је 6 свештеника док су партизани убили или стријељали 139 свештеника, док се за 17 свештеника узрок смрти аутора није познати, да ли су умрли од тифуса или погинули, он их је сврстао у категорију страдалих у одступници."
"У "Именослову мученика“ који обухвата 160 страна књиге дате су биографије свих страдалих свештеника у којем су животе изгубили и два митрополита и то Митрополит црногорско-приморски Јоникије Липовац и митрополит дабро-босански Петар Зимоњић. Овим именословом, за разлику од дугих монографија, обухваћени су сви свештеници са свеобухватном биографијом, по азбучном реду не правећи разлику или раздавање по идеолошком опредјељењу, што значи да су подаци о погинулим у партизанским редовима или су ликвидирани од стране окупатора као родољуби блиски идеји комуниста или њихове присталице (аутор је унио податке за оне свештенике, које партизани у својим монографијама нијесу обухватили).
Аутор се посебно осврнуо на страдање свештеника који су карјем 1944. године одступили са ченицима на путу према западним савезницима у Словенију."
"На злом путу или путу без повратка у страху од комуниста кренуло је близу 120 свештеника од тга само њих 7 је успјело да преживи Словеначку голоту, док се њих 17 воде као нестали. Преко 90 свештеника партизанске једнице су сртијељали на простору Словеније, без суда и суђења и доказане кривице. У забиљеженим казивајима преживјелих , словеначке голготе могу се прочитаи потресне приче о начину убиства и понижавањем истих."
"Страдањем митрополије и свештенства настављено је након Другог свјетског рата. Убијено, стријељање или умрли од посљедица злостављања, послије рата 14 свештеника на челу са митрополитом црногорско-приморским Брадовић рценијем. Црквена имовина је конфискована цркве опљачкане или претворене у друге објекте“, казао је Бошковић.
Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије честитао је аутору на дјелу које је створио, и којим је указао на нашу сурову реалност.
"Лијепа је ова књига јер октива наше трауме, које смо наслиједили и које носимо у својим костима. Прича о ономе што се догодило је љековита, она је као нека терапија. Прије свега доприноси нашем самоосвјешћењу и покајању", бесједио је владика Јоаникије.
Он је истакао да би скоро најважнији посао на духовном плану у Црној Гори био да отворимо те наше при¬че и непристрасно отворимо књигу истине, о злу и братском поклању. Додао је је да Војиновић је написао своју књигу непристрасно, не прећуткујући злочине.
"Све док не будемо спремни да расвијетлимо историју непристрасно, нема правог напретка, очишћења и покајања. Док не будемо спремни да се суочимо са истином нема нам правог покајања, а бојим се да нам се неко зло не понови, колико смо склони подјелама и таборима братским“, казао је владика оаникије.
Аутор књиге Милош Војиновић казао је да је врло тешко говорити о својој књизи.
"То вам је као да човјек говори о својој дјеци. Овај рад не би до данас можда још увијек угледао свијетло дана није било господина Тадије Бошковића који је мој рукопис извукао на флешци и однио да се ради књига. Након тога су рађене три, четири корекције, измјене, допуне....Мени се чинило да та книга још није добра, да још не треба да се штампа“, казао је Војиновић и додао да је у таквом скоро припремљеном стању рукопис стајао око три године. Он је истакао да је овај рад само један инсерт из онога што прикупља и што намјерава да објави.
У завршној фази је један врло обиман рад који ће се звати ‚"Жртве рата у срезу колашинском“‚ са више од 2500 имена страдалника у току рата, не раздвајајући их по значкама и капама, јер они су сви били људи. Већина них су били била крштени Хришћани и заслужују да имају право на име и помен, иако њих већина није заслужила право на гроб, јер им се не зна ни гробнога мјеста“, казао је он.
Војиновић је истакао да се Вјечнаја памјат разликује од већине других књига које је читао, и да се трудио да сваки извор провјери више пута и на више мјеста, како никога не био одвојио зато што је идеолошки припадао неком покрету. "Сви су они", додао је он, "ипак били само људи, од којих су неки можда некада и гријешили у тим тешким временима иако су били чак и свештеници.Међутим, 99 одсто су била јагњад Божија која су платила својим животом, само зато што су били службеници цркве Христове, и нијесу имали друге грешке и кривице."
"И зашто се њихово име није помињало у периоду од 50 година, у периоду кад је вјера била забрањивана. Дошло је до братског истребљења на великом простору гдје је живио претежно православни живаљ. То данас није познато младим нараштајима, који уче лажну историју у школама, уче историју која се није десила", казао је аутор.
Он је навео да је мали број људи страдао од стране окупатора и њихових савезника, у односу на оно што се десило међу браћом.
"Једни су сматрали да могу постићи немогуће током револуције, обећавајући да ће на папрати рађати жито, а други су били вјерни и одани заклетви коју су дали за краља и отаџбину. То су двије супростављене стране, у којој се једна жилаво и грчевито бори за власт и у томе успијева,“, рекао је Војиновић и додао да је борба за власт била изнад свега."
Аутор је навео да су велике силе увијек све рјешавале на овим просторима, а окупатори би отишл и без братског поклања.
"Свештенство је дијелило судбину већинског православног народа.
Вјечнаја памјат је овај наш дио историје приближила публици, а ја сам имао жељу да историчари од значаја реагују ако нешто није тачно, за шта су имали времена годину дана. И за годину дана нико није реаговао. Зато стојим иза свега што сам урадио и написао. У књизи се налазе свједочанства свега онога што се дешавало. Више од 260 биографија страдалих особа - трагичара”, казао је Војиновић и додао да нисмо ни свјесни шта је учињено и шта није требало да се догоди.
Промоција је одржана у организацији удружења “Кнез Мирослав” а водитељ програма био је Драган Недовић.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
