Мир Божји у посланицама Српске Цркве

Епископ др Јован Пурић

Када говоримо о тајни Божијег мира и Завета, тада ми не говоримо о миру као некој расејаној идеји, нити о као о неком пасивном стању - нирвани, јер се мир увек односи на живу заједницу у којој постоји сведочење и динамично живљење верујућих људи, то јест, заједничарење  словесних и личностних бића, која су дужна да живе у истини, миру, љубави, једномислију, једнодушности и радости (ср. Филип. 2,2). Та Заједница је мистично тело Христово (=Црква), а Он је њена Глава (ср. Еф. 2,22-23), и кроз Њега Бог Отац измирује све са Собом, учинивши мир Његовом крвљу на Крсту, помирувши кроз Њега и оно што је на земљи и оно што је на небесима (Кол. 1,20). Другачије речено, то стање је живот у Христу (Јн. 16,33) – и можемо га назвати хришћанским миром (ср. Јн. 14,27) испуњеним потпуном и вечном радошћу (Јн. 15,11).

Тајна Божијег мира је тесно и нераскидиво повезана са богочовечанском Личношћу Исуса Христа и Заједницом (=Црквом), и ван те Заједнице она губи сваки смисао и значај. Једном речју, мир Божији је дар с неба и органски сједињен са спасењем, које се поистовећује са Богочовечанском Личношћу Исуса Христа,[1] и тај мир има историјске димензије,[2] о чему сведочи Апостол Павле: „Оправдавши се, дакле, вером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа“ (Рм. 5,1. ср. Кол. 1,20). „Он је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство“ (Еф. 2,14). Живети у миру Божијем значи живети у Христу, у заједници са Богом, са собом, са другим људима и васцелом Божијом творевином. Дакле, мир карактерише љубећи личностни однос и саборност.

Природа таквог мира је поптуно другачија и суштински се разликује од светског мира, то јест, војног, економског, друштвеног или породичног, због чега је свет и не познаје. Мир Божији је знак духовног присуства пострадалог и васкрслог Христа, односно, он је израз Христове победе над светом (ср. Мт. 10,34-35).[3]

Оваплоћење и страдање на Крсту Сина Божијег, а све то због спасења људског рода, свети Апостол Павле назива: „устројством тајне од вечности сакривене у Богу“ (Еф. 3,9). И заиста Месија Исус Христос је све саставио у Себи:„оно што је на небу и што је на земљи“ (Еф. 1,10). Доласком у свет, односно оваплоћењем Бога Логоса, „показа се Божија благодат, спасоносна за све људе“ (Тит. 2,11), и „имамо мир с Богом посредством Господа нашега Исуса Христа“ (Рм. 4,1), јер „Он је жртва помирења за наше грехе, не само за наше него и за грехе целога света“ (1Јн. 2,2). Својим страдањем Исус Христос је постао „искупљење“[4]за оне који Га прихватају, јер кроз (преко) жртву Исуса Христа дошло је до „помирења“ човека са Богом(Рм. 3,25), и једино Христовом жртвом људи могу да ступе у нову заједницу са Богом.[5] Као што је једење од забрањеног плода у Рају било узрок осуде, утолико пре Христово страдње служи као оправдање.[6] Међутим, потребно је нагласити да где год постоји љубав, постоји и мир. Исто тако, где год се човек бори против страсти, зла, злих и демонских сила, он ступа у мирну и еросну заједницу са Богом.[7] У Цркви Христовој, где вернике повезује јединство вере и заједничка љубав, хришћани доживљавају мир као начин живљења и мишљења и боре се против сваког демонског изазова.[8]

Свето Писмо сведочи да је Бог Отац благоизволео да у Исусу Христу измири човека и васцели свет са Собом (ср. Кол. 1,20). Тако се у Другој посланици Коринћанима каже: „Јер је Бог у Христу помирио свет са Собом, не урачунавајући им њихове преступе и метнувши у нас реч помирења“ (2Кор. 5,19). У црквеном песништву Православне Цркве се посебно истиче да Творац рађајући се као дете, обнавља сву творевину и одводи је првобитној красоти.[9] Једном речју, Он доноси „богатство обожења“,[10]и мир Божији сачуваће срца људска и мисли човекове у Христу Исусу (Филип. 4,7), и тако води људе ка Себи: свете, непорочне и невине (Кол. 1,22). Другим речима, Месија Исус Христос, дајући људима пуноћу живота, што ће рећи да су у Њему испуњени (Кол. 2,10), успоставио је нову заједницу између човекољубивог Бога и духовних људи.

По богооткривеном учењу, „рођење Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа по телу јесте тајна која садржи у себи спасење рода људског: уништава се непријатељство између Бога и људи, Рај се отвара, Херувим отступа од дрвета живота и род људски приступа и храни се рајском храном“.[11]

О спа­со­но­сно­сти очо­ве­че­ња Бо­га Ло­го­са, ка­рак­те­ри­стич­ним ре­чи­ма го­во­ри Ата­на­си­је Ве­ли­ки: „Хри­стос се ова­пло­тио и очо­ве­чио и на­зван је брат наш и пр­во­ро­ђе­ни, због твар­ног те­ла ко­је је обу­као те по­стао на­ма сли­чан по те­лу. Јер, иа­ко је са на­ма и ра­ди нас по­стао чо­век, и брат наш због слич­но­сти те­ла, ипак се и у то­ме зо­ве и је­сте наш пр­во­ро­ђе­ни, јер, по­што смо сви ми љу­ди про­па­да­ли по пре­сту­пу Ада­мо­вом, те­ло се Ње­го­во пр­во из­ме­ђу дру­гих спа­сло и осло­бо­ди­ло, по­што је би­ло те­ло Ло­го­са, те се он­да ми, као су­те­ле­сни­ци Ње­го­ви, спа­са­ва­мо тим те­лом".[12]Спасење је обухваћено Логосовим оваплоћењем,[13] јер, дан Његовог рођења – Рождество, је време нашега спасења.[14]Данас Бог на земљу сиђе, и човек на небо узиђе.[15] Бог Логос нас спасава пошто Он „поставши једно тело са нама, привлачи нас к Себи“,[16] и мир у људима постаје стање потпуне и савршене личности, која се налази под благодаћу Божијом.[17] Што ће рећи да је духовна промена човекова од пресудног значаја за усељење мира Божијег, то јест мира Христовог  у васцелог човека, који од тог тренутка постаје нови човек саздан по Богу у праведности и светости истине (ср. Еф. 4,24). У духовном и новом човеку, који не мисли на оно што је земаљско него на оно што је небеско, сапостоје љубав, живот и мир (ср. Рм. 8,6).

По библијском трезвеноумљу, мир и спасење, као духовна обнова „старога“ човека и успостављање нове заједнице са Богом – обожење,остварује се у заједници са Богочовеком Исусом Христом.Појавом БогочовекаХриста у свету, човек, а преко духовно обновљеног човека и васцела Божија творевина, поново задобија првобитни рајски мир, па чак и више од тога.Наступила је пуноћа мира, радости и наде у живот вечни – Царство Небеско (ср. Рм. 14,17).

Неизоставно је потребно рећи да мир Божији и спасење имају есхатолошке димензије и есхатолошки је дар (ср. Ис. 26,12), што значи да ће се пуноћа спасења остварити у „последњим временима“, односно, Другим доласком Христовим.Што значи да је Спаситељ Богочовек Исус Христос „есхатолошка садашњост“, а истовремено и есхатолошка будућност.Богооткривена је истина да је Исус Христос истинити мир Божији и «Челник» човековог спасења (Јевр. 12,2), и да се «наш повратак Богу не може замислити да је другачије извршен него кроз Христа Спаситеља».[18] Слободно можемо рећи да хришћански мир поимамо као израз спасења у Христу. Само онај ко има Христа за свога Господа, и ко је сједињен са Њим, може да иде и живи у миру (ср. Да. 16,36; Јак. 2,16). То је тако, јер, како рече Господ: «Вера твоја спасла те је; иди у миру» (Лк. 7,50).

Сматрамо да је богословски садржај мира неодвојив од живота човека хришћанина и од човековог односа према себи, према Богу, према другим људима и васцелој Божијој творевини.[19] Дакле, појмови: мир, љубав, радост, вера, нада, правда и слобода су међусобно испреплетени као шарена тканица.

Имајући у виду богооткривену истину да је Исус Христос Кнез мира (Ис. 9,6) и истинити Мир наш (Еф. 2,14), можемо рећи да мир Христов није од овога света, него је са неба (Јн. 3,13), и он је суд људском миру, односно, миру овога света (ср. 1Сол. 5,3). О личностним и искупитељским димензијама мира Христовог, забележено је код Апостола Павла: «А сад у Христу Исусу, ви који сте некада били далеко, постадосте близу крвљу Христовом. Јер Он је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство. Укинувши телом својим закон  са његовим заповестима и прописима, да оба сазда у самоме себи у једнога новога човека, стварајући мир. И да помири са Богом и једне и друге у једном телу крстом, убивши непријатељство на њему. И Он дошавши благовести мир вама који сте далеко и онима који су близу. Јер кроз Њега имамо и једни и други приступ ка Оцу у једном Духу» (Еф. 2, 13-18).

Управо због уништавања непријатељства, које је постојало између творевине и Творца, то јест, духовног и земаљског света, човек није више странац ни дошљак, него је постао «суграђанин светих и домаћи Божији» (Еф. 2,19). То и јесте разлог што је васцело богослужење Православне Цркве христоцентрично и мироцентрично.

Литургија је тајна мира Божијег и мира Христовог. Верници се на Литургији моле да им Бог пошаљеАнђела Мира, верног водича. Са миром започињеЛитургија и са миром се завршава. То се, на пример, јасно види мирној јектенији: У миру Господу се помолимо. Пут који води до божанствене Литургије је духовни мир. Без њега се не можемо увести у Литургију, не можемо је доживети,[20] јер «без тишине помисли ум се неће погрузити у скривене тајне».[21]

Затим се у јектенији обраћамо Богу: за вишњи мир и за спасење душа наших уГосподу се помолимо; За мир свега света, за непоколебљивост светих Божијих Цркава, и сједињења свих .....Господу се помолимо.„Мир као плод рађа непоколебивост светих Божијих Цркава. У миру Божијем брод Цркве плови постојано и сигурно према мирној луци Царства“.[22]

После Символа вере, ђакон на Литургији позива верни народ: „Стојмо мирно, стојмо са страхом, пазимо да свето Узношење у миру приносимо“. Значи, само у мирном расположењу духа приносимо Богу свето Узношење. Народ одговора: „Милост мира...“. Милост је плод најчистијег и најнепоколебљивијег мира.[23] Жртва нам је милошћу Божијом даровала вечни мир са Богом, са самим собом и са свима ближњима. Могли бисмо рећи да је мир Христов сам Христов долазак у свет и самоприношење Себе на жртву. Из речи јектеније у којој се молимо: «За добро растварање ваздуха, рађање добрих плодова на земљи.... за оне који плове, путују, који су у болницама...», јасно се види да се хришћанин налази у заједници са свима људима и Божијом творевином.[24] «Такве су очи љубави: њима ни удаљеност не смета, а ни време им не слаби вид».[25]

Још се моле да крај хрићанског живота буде у миру. Међутим, истински мир се души пружа онде где се свештенодејствује свети принос, на наднебеском Жртвенику: Јер је «горе истински мир». И Жртвенику приступамо у миру. [26]

Тајна мира може да се посматра као тајна односа облагодаћеног човековог према Богу, према другом човеку и васцелој Божијој творевини. Хришћани не траже пролазни мир, то јест, мир овога света, знајући да је он непостојан и кратког века, него траже вечни мир. Мољење Православне Цркве за мир, има васељенске димензије.[27] Јеванђелист Лука је сачувао од заборава исповедање и сведочење те истине и догађаја, кад су хришћани, приликом Христовог уласка у Јерусалим, клицали Му као Месији: «Благословен који долази у име Господње! Мир на небу и слава на висинама» (Лк. 20,38). Они си добро знали да нас «једино Исус Христос Исус Христос  мири са Богом и једино Он нам дарива душевни мир».[28]

Да би наше молитве биле услишене пред Богом, Господ наш нам поручује да је предходно потребно да се међусобно измиримо, и да тек затим принесемо Богу дар свој (ср. Мт. 5,23-24). Јасно је, дакле, да су чистота срца и мирна савест људска од непроцењиве вредности.[29]По­ка­ја­ње је на­чин сти­ца­ња пр­во­бит­не чо­ве­ко­ве «сла­ве», «ми­ра», «ле­по­те»[30] и ус­хо­ђе­ња ка дру­гој за­јед­ни­ци и но­вом жи­во­ту у Бо­гу.[31] «Кроз непресушне сузе душа прима умирење помисли. Од умирења помисли душа се узвисује до чистоте ума, а при чистоти ума човек доспева до виђења тајни Божијих“.[32]

Богољубље и човекољубље треба да красе сваког хришћанина, и само тако ће њихова молитва и жртвени дар, који приносе Богу, бити прихваћени и уродиће плодом, то јест, «мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Исусу Христу» (Филип. 4,7).Духовно пресаздање човеково у Христу је предуслов за стварање не само вечног мира у Царству Небеском, него и истинског мира у овоме свету.

Значи, без Месије Исуса Христа, човек ништа не може да учини (ср. Јн. 15,5). Само у сарадњи са Богочовеком Христом, човек боготражитељ и истинољубитељ стиже на животни циљ. Само у Цркви Христовој постоји истинско спокојство и мир.[33] Лажан је, пролазан и непостојан сваки мир у којем средишње место не заузима Богочовек Исус Христос, Који је испуњење, остварење и пуноћа месијанског мира, а који је прорекао пророк Исаија (Ис. 9,6). Тако Апостол Павле и каже: «Јер када смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина његова, много ћемо се пре, већ помирени спасити животом његовим» (Рм. 5,10). Језгровит је вас­кр­шњи и ес­ха­то­ло­шки мирни по­здра­в упућен хришћанима: «Ра­дуј­те се ра­до­шћу не­ис­ка­за­ном и про­сла­вље­ном»! (1 Птр. 1,8. ср. Мт. 28,9).

По богооткривеној истини, «на мир нас је Бог позвао» (1Кор. 7,15), и мир треба да имамо међу собом (Мк. 9,50). Пошто је уз љубав, радост, наду и праведност, мир највећи дар Божији упућен човеку, Апостол Павле позива хришћане: «старајмо се, дакле, за оно што доприноси миру, и узајамном напретку» (Рм. 14,19). Затим следи апостолски поздрав упућен свима хришћанима: «А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вери» (Рм. 15,13), «и мир Божији нека влада у срцима вашим, на који сте и позвани у једно тело» (Кол. 3,15). «Старајмо се, дакле, за оно што доприноси миру, и узајамном напретку» (Рм. 15,19). Пошто по библијском поимању мир има спаситељске димензије, Апостол Павле поручује: «Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа» (Јевр. 12,13). «Јер Царство Божије није ни јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светом» (Рм. 14,17). У наведеном стиху се не говори есхатолошком Царству Божијем, него о историјском карактеру тог Царства,[34] у којем истински боготражитељи као нови људи (ср. Гал. 6,15-16) настоје да, као сарадници Божији, динамично учествују и раде на учвршћивању у свету мира Божијег  и мира Христовог. Уколико у томе успеју, то јест, уколико их Бог мира посвети потпуно и васцели дух њихов и и тела њихова се сачувају од порока (1Сол. 5,23), у њих ће се настанити Бог љубави и мира (2Кор. 13,11). «Мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу» (Филип. 4,7). Упознати тајну мира Божијег је од изузетне важности за човека боготражитеља, јер је то начин да се пред Богом нађе чист и непорочан у миру (2Птр. 3,14).

Истина је да се благодат и мир умножавају у човеку познањем Бога и Спаса Исуса Христа (1Птр. 1,2), кроз Којега се и благовести мир и кроз Њега имамо мир у Богу (Рм. 5,1). Пошто ће се, по богооткривеној истини, миротворци синовима Божијим назвати (Мт. 5,9), хришћани су позвани да траже мир, ка њему да стреме (1Птр. 3,11), и да се моле Богу да управи ноге њихове ка путу мира (ср. Лк. 1,79). У том миру учествоваће не само појединци, него васцела Заједница, то јест, Црква Христова (Да. 9,31).

Плод мираБожијег је сједињење у Христу. То значи да онај ко иште мир Божији, тај у ствари жуди за Месијом Исусом Христом.[35]Мир је „сила која све сједињује, она рађа и пружа слогу и све повезује“.[36] Међутим, треба знати да „узнемирени ум никако се не може сјединити са Богом... Као што мир сједињује многе, тако метежност претвара једног у многе“,[37] то јест разједињује.[38]

У закључку ћемо рећи да о Божијем и Христовом миру може да своју истинску реч каже само Црква, која своје знање о миру црпи из стварног страдања и васкрсења Христовог. Реч је о миру као дару са неба – од Бога, који је повезан са човековом личношћу и слободом и односи се на човеков духовни препород, у којем човек проналази свој првобитни циљ живота, а који је изгубио услед пада у грех и смрт. То је остварено у Цркви као новом народу. Божији мир је нова стварност у свету, и тај мир узрокује духовну радост у човеку и људској заједници. Реч је о истинском миру који се се суштински разликује од секуларног мира и мира овога света. Када ми говоримо о Божијем и хришћанском мору, тада ми првенствено мислимо на духовни мир.[39]

Значи, циљ Божији о човеку и свету остаје непромењен. Оно што је Бог обећао, то је Он и испунио преко Сина свога – Месије Исуса Христа: „Јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети“ (1Кор. 15,21-22).  Због тога се православни хришћани у својим молитвама обраћају Богу: „Господе, подарио си нам мир, међусобну слогу. Подај нам и мир, нераздељиво јединство са Тобом, како бисмо, умиривши се са Твојим Светим Духом, Којег си положио у нас када си нас првобитно саздао, били нераздвојиви од Твоје љубави“.[40]

Спаситељ света – Исус Христос је дошао у свет да успостави истински мир тамо где влада немир. Што ће рећи да је мир вечни месијански дар и благослов – Завет мира. Основна карактеристика месијанске епохе је мир Божији. И заиста, како вели Апостол Павле: „Све је од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа, и који нам даде службу помирења“ (2Кор. 5,18).[41] Овде ћемо додати да је Христос служитељ грешника, а не греха  (ср. Гал. 2,17). Благодарећи Христовој свепомиритељској жртви можемо да превазиђемо препреке које нас одвајају од Царства мира:[42] „Када дођемо к себи од опијености страстима и устанемо против зла и тиранског царства ђаволовог... онда ћемо у себе невидљиво примити свепомириитељски долазак мирољубивога и кроткога Цара Христа“.[43] Значи, служба помирења далеко надилази укљањање зла и лошега, него је она првенствено учествовање у новом животу,[44] то јест у Царству Божијем и у животу Тројичнога Бога.

Православна Црква исповеда и сведочи да истински мир постоји само у Богу, јер је Бог источник истинског мира. Православни је став да се Царство мира поистовећује са Царством Божијим. У созерцању Бога, је „мир и слобода од сваког немира“.[45] Тамо где постоји мир Божији, тамо постоји и Царство Небеско, које је историјски критеријум мира.[46] Библијски извори нам сведоче да мир тесно повезан са основним добрима људског живота. Када се човек духовно очисти, онда се његов ум „тајанствено назидава миром и постаје боравиште Божије“.[47]

По богооткривеној истини, мир Божији преображава човека боготражитеља у храм. Живи Бог се настањује у човеку: „И би у миру место Његово, и обитавалиште Његово на Сиону“ (Пс. 75,3). Само у Богу и миру Божијем сви једно постајемо – једна душа. Треба знати да „не може бити јединства Духа у непријатељству и раздору“.[48] Православни је став да „тако свезани (и међусобно и са Богом) свезом мира и љубави, ми, верници, кроз божанствену Литургију доспевамо до неизмерног пространства љубави Божије“.[49]

На крају овог нашег излагања о миру Божијем ћемо рећи да је са једне стране мир дар Божији, а са друге, да је човек, као прималац тог дара, дужан да живи у миру и са миром, и јер тај дар сачињава садржину људског живота. Живот православног хришћанина се појима као служба помирења (ср. 2Кор. 5,18): „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5,23-24). Света дужност православног хришћанина је да објављује свету Јеванђеље мира(ср. 2Кор. 5,20). Само тако испуњавамо заповест Господњу: Љуби ближњега свога и љубите непријатеље своје (ср. Мт. 5,43-48; Лк. 6,27-36). Дакле, испуњавајући заповест Божију можемо се надати да ћемо наследити Царство Божије.

Епископ др Јован Пурић

Максим Исповдник, Главе о разним богословским и домостројственим темама. Прва стотина, 46, PG 90.
Σαράντου Σαράντη, Η μαρτυρία των χριστιανών νεών και η ειρήνη στα Αναφορά στην ειρήνη, Αθήνα 1987.
Σταύρου Καλαντζάκη, Οι θεολογικές διαστάσεις της ειρήνης στην Π.Δ., ΕΕΘΣΠΘ 29(1986-1989).
Τίτου Ματθαιάκη, Αι περί ειρήνης ιδέαι των προφητών του Ισραήλ, Νέα Σιών  75(1983) .
ΓεωργίουΓαλήτη, ΗέννοιατηςΕιρήνηςστην Αγ. Γραφή, ΝέαΣιών, 78(1986).
Григорије Богослов, Беседа 32., PG 35.
Παναγιώτου Τρεμπέλα, Υπόμνημα εις τας επιστολάς της Κ.Δ., τομ. 2, Αθήνα 1956.
Τιμοθέου Μαργαρίτη, Αι υπέρ της ειρήνης του κόσμου εκδηλόσεις του Πατριαρχείου Ιεροσολύμων επί τη μνήμη του αγίου Κυρίλλου Ιεροσολύμων, Νέα Σιών  78(1986).
Σάββα Αγουρίδη, Στοιχεία για μια θεολογία της ειρήνης, ΔΒΜ 11(1982).
Кли­мент Алек­сан­дриј­ски, Стро­ма­та. 4. 16, ВЕ­ПЕС, т. 8.
Мирко Ђ. Томасовић, Посланица Јеврејима. – Тумачење посланице Јеврејима на основу изворног текста, Србиње 2005.
H. Mon­te­fi­o­re, A Com­men­tary on the Epi­stle to the He­brews (Black’s New Te­sta­ment Com­men­ta­ri­es), Lon­don 1964.
Ата­на­си­је Ве­ли­ки, Про­тив ари­ја­на­ца, 1, 41, PG 26.
Ику­ме­ни­је, Ту­ма­че­ње по­сла­ни­це Је­вре­ји­ма, PG 119.
Кирило Александријски, Тумачење на Луку 2, PG 72.
Јован Златоуст, Беседе, Прва омилија о Крсту и разбојнику, 1,3, PG 49.
Јован Златоуст, Беседа на Јудино издајство, 1, 6, PG 49.
W. D. Davies, Pauland rabbinic judaism, London 1946.
Γ. Μανζαρίδη, Χριστιανική Ηθική, Со­лун 1983.
Ни­ко­ла Ка­ва­си­ла, О жи­во­ту у Хри­сту, Но­ви Сад 2002.
Ва­си­ли­је Ве­ли­ки, Бе­се­да на Пса­лам 33, PG 29.
Те­о­фи­лакт, Ту­ма­че­ње по­сла­ни­це Је­вре­ји­ма, PG 125.
Ιωάννου Παναγοπούλου, Ειρήνη Χριστού, Δελτίο Βιβλικών Μελετών, 1(1971).
Βασελείου Ιωαννίδη, Ερμηνεία της προς Φιλιππησίους επιστολής του απ. Παύλου, ΕΕΘΣΠΑ 15(1965).
Παναγιώτη Μπρατσιώτη, Υπόμνημα στην πρός Φηλήμονα Επιστολήν Παύλου του Αποστόλου, Αθήναι 1923.
Ιωάννη Καραβιδοπούλου, Απόστολου Παύλου Επιστολές προς Εφεσίους, Φιλιππησίους, Κολοσσαείς, Φιλήμονα, Θεσσαλονίκη 2001.
Ofried Hofius, Ιλασμός και καταλλαγή. Ο Σταυρικός θάνατος του Χριστού κατά τον Απ. Παύλο, Δελτίο Βιβλικών Μελετών, 14(1985).
Симеон Нови Богослов, Катихизис 28, 19-23, SCh 113.
Јован Златоуст, Беседе, PG 52.
Кирило Александријски, Служење у духу и истини, PG 68.
H. Clavier, „Notes sur un mot-cheh du johannisme et de la sotiriologie biblique: «Ιλασμός», NT 10(1968) 287-304.
Григорије Богослов, Беседа 38. 3, 4, PG 36.
Јован Златоусти, Тумачење посланице Ефесцима, PG 62.
Максим Исповедник, Одговори Таласију, PG 90.
Јеромонах Григорије Светогорац, Тумачење божанствене Литургије, Београд 2007.
Исак Сирин, Подвижничка слова, 57., Београд 2006.
Аверкије Таушев,Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа. Тумачење Свете Литургије и свих богослужења Православне Цркве, Београд 2007.
ΙωάννουΖηζιούλα, ΗκτίσηωςΕυχαριστία, Αθήνα 1992.
Јован Златоуст, Посланица 36, PG 52.
ΑνδρέαΦυτράκη, ΗερείνηστηνΟρθόδοξηλατρεία, Ποιμήν 5(1937).
Никола Кавасила, Тумачење свете Литургије, 44, PG 150.
Σάββα Αγουρίδη, Στοιχεία για μια θεολογία της ειρήνης, ΔΒΜ 1(1982).
Јо­ван Ле­ствич­ник, Бе­се­де, PG 88.
Исак Сиријски, Подвижничка слова, 59., Београд 2006.
Апостолске Установе, 2, 20, PG 56.
O. Michel, Der Brief an die Römer, Göttingen 1963.
Василије Велики, Тумачење Псалма 33. 10, PG 29.
Дионисије Ареопагит, О божанским именима, 11, 1, PG 3.
Амоније Александријски, Тумачење Јеванђеља по Јовану, PG 85.
Исидор Пилусиот, Посланице 1, 122, PG 78.
Seyon Kim, Paul and the New Perspective. Second Thoughts on the Origin of Paul΄s Gospel, Tübingen 2002.
Thomas Söding, Božji Sin iz Nazareta. Isusovo čovještvo u Novom Zavjetu, Zagreb 2010.
Јован Златоуст, Тумачење посланице Ефесцима, 9, 3,  PG 62.