Мирко Благојевић: Ни учаурена, ни претерано прилагођена

Актуелна догађања у Цркви у вези са болешћу патријарха Павла медијски се прате са оним интересовањем и пикантеријама као да је у питању постизборна математика политичких странака

Политика Југословенски социјалистички друштвени оквир изразито је дестимулативно деловао на религиозност људи и Српску православну цркву, у том смислу да је непрестано погоршавао њен друштвени полажај, прећуткивао национални значај који је историјски имала за српски народ, економски је обогаљио, сместио на маргине друштвеног живота без озбиљне могућности за јавно деловање и суделовање. Религије и цркве су имале право на постојање, али искључиво у сфери приватности људи. Као приватна ствар појединца, религија није имала додирне тачке са јавним и посебно политичким животом друштва. Но како је немогуће за кратко време избрисати вековну традицију, религије и цркве су се појављивале као неформални опоненти друштвеном систему, што је само појачавало њихову друштвену стигматизацију и изопштеност. Ове установе су се систематски негативно политизовале као конзервативне институције, с оне стране официјелних и општеприхваћених социјалистичких и атеистичких вредности, а медијски су третиране готово као да не постоје, осуђене на полагано али сигурно нестајање са историјске сцене.

Двадесетак година после пропасти социјализма Црква се не може пожалити да је запостављена у медијима и у јавној сфери српског друштва. Афирмација религијских вредности и истицање друштвене значајности Цркве поново су је вратили у орбиту јавности и медијске пажње. Стога су сада пред њом нови изазови, изазови живота у демократском, плуралистичком и у многим аспектима секуларизованом друштву. Њен друштвени полажај је, у том смислу, амбивалентан: после готово педесет година скрајнутости из центра друштва, њена јавна и медијска афирмација је добродошла, али с том врстом промоције долазе и недаће које није лако превладати. Наиме, њена пређашња друштвена затвореност чувала је Цркву од могуће компромитације на разним нивоима црквеног живота, а данас медијска лупа често увећава појаве и догађаје у Цркви и око цркве и изван емпиријске датости. Такав прилаз Цркви носи још једну неповољност. Наиме, постоји тенденција у јавности да се Црква и црквени живот сведу на пуку емпиријску димензију те да се ова институција анализира као и свака друга друштвена установа, запостављајући њену есхатолошку димензију као небитну. А кад се Цркви приђе на тај начин, онда се учини како је она пресликана друштвена и политичка стварност савременог српског друштва, пошто Цркву чине и људи, верници од крви и меса са свим својим врлинама и манама, пороцима и интересима.

Актуелна догађања у Цркви у вези са болешћу патријарха Павла медијски се прате са оним интересовањем и пикантеријама као да је у питању постизборна математика политичких странака. И заиста, световно посматрано, није свеједно да ли Црква има поглавара или нема, ко треба и колико дуго да га замењује, ко да решава проблеме и доноси одлуке, ко у крајњем случају треба да буде нови патријарх. Ни сама Црква, наравно, не треба да бежи од јавности када су у питању овакве ствари. Међутим, то је само један део, и то мање значајан део, њеног послања: да навештава Царство Божије и да води људе ка спасењу. Имајући у виду управо овај њен примарни циљ, Црква са својом хијерархијом и верницима треба да пронађе праву меру између анахронизма, учаурености, традиционализма, презирања друштвене појавности и елитизма, са једне стране, те претеране и нецелисходне прилагођености савременом свету, у коме се она јавља само као још једна специјализована друштвена установа за духовну потпору својим верницима. Највећа опасност по Цркву и вернике у транзитном политичком савременом српском друштву долази, међутим, из световне сфере, а односи се не опасност политизације религије и Цркве. Зато хијерархија и верници морају да буду јако опрезни: само је јеванђеоско хришћанство суштина и сврха, а политичко хришћанство је, иако примамљиво и на први поглед делотворно кроз своју друштвену упошљеност, удаљавање од те суштине и коначног циља.

Аутор је научни сарадник у Институту за филозофију и друштвену теорију