Мирослав Јовановић: Стара лесковачка црква Оџаклија

Мирослав Јовановић: Стара лесковачка црква Оџаклија, 2. издање, Лесковац 2016, стр. 74. Свештеник Мирослав Јовановић, парох при лесковачкој Саборној цркви, и до сада је објављивао радове из црквене историографије и просвете, као што су: Летопис цркве св. мученице Параскеве у Рудару (Лесковачки зборник, 2008),  и Црква свете Петке у Жабљану  (Лесковачки зборник, 2016), а и књиге: Црква преподобне мученице Параскеве у Рудару (Лесковац 2009) и Хришћанство у Немањиној Дубочица (Лесковац 2013). Вредни парох Мирослав публиковао је и неколико запажених чланака, као што су: Црква и просвета у Лесковцу (Наше стварање, Лесковац 2012) и Црква и уметност (Помак, Лесковац 2007).

Занимљив је назив цркве Оџаклије; не односи се на велику просторију у кући намењену за важнија збивања као што су славе, свадбе, игранке, посела, вечерње молитве, весеља, мада је и у њој морао постојати оџак. Овде се назив односи управо на оџак као на део зграде, а овде цркве. Наиме, кад су Лесковчани започели градњу цркве, на питање турских власти чему ова пространа грађевина, одговорили су да зидају цркву за попа, па су покаали огњиште и озидани оџак, који се иначе не зидају у богомољама.

Ову цркву, посвећену Рођењу Пресвете Богородице, која треба да потиче из прве половине 19. века, као кућу грађену за попа помињу Милан Ђ. Милићевић, Мита Ракић, Радош Требјешанин, Драгутин Ђорђевић и други. Аутор истиче да је могуће да су се Срби у тој цркви окупљали и из других разлога. Раде Јовић даје у приповедачкој верзији добру претпоставку кад у свом роману „Срећно царство“ пише: „Ако Османлија не да да се црква гради, ви у пакубу храма оџак саградите и, затреба ли, нека дим из оџака се вије, а огањ нека правду најави“ (стр. 24).

Писац свештеник Мирослав наводи један други случај како су се хришћани довијали. Наиме, у Турековцу су сељани успели да добију простор за градњу цркве – око два хектара земље за једно фермане и чохане чакшире уручене момку, турском господару села (стр. 27).

Оџаклија је од изградње, почетком 19. века, постала центар збивања у животу лесковачких хришћана. Око ње су подигнуте зграде потребне за функционисање Црквене општине. Године 1811. основан је Лесковачки синод, који је називан и Митрополија, одн. црквено-школска општина. која се бринула за потребе хришћана и њихова права пред турским властима, јер је узимала учешће у локалном меџлису. На челу Синода је био Митрополит, одн, иконом као његов намесник. Кад би Митрополит био у Лесковцу, он би председавао Синодом. Синод је расправљао брачне спорове, писао тестаменте, бринуо се о школама и свим црквено-школским питањима, пише аутор Јовановић (стр.28).

Нова школска зграда у Лесковцу је подигнута 1841, а 1854. г. установљена још једна школа, тзв. Ча Митина школа, у којој су ученици могли имати и 20 година, а два учитеља су имали и по 200-300 ђака, нераспоређених по разредима. Можемо претпоставити колико је школска просвећеност помогла у подизању свести о православној припадности будућих нараштаја.

После Првог светског рата подигнута је нова црква, данашња Саборна црква посвећена Светој Тројици, мада је приликом освећења њених темеља 1922.г. положена грамата с текстом да се зида „у славу и част Рођења Пресвете Богородице“. Овај нови храм Свете Тројице осветио је Патријарх Варнава уочи Мале Госпојине 1931.г.  у присуству краља Александра.

После Другог светског рата одлуком Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије „стара црква у Лесковцу има се сматрати општенародним добром и ставља се под заштиту државе заједно с непосредном околином“ (1. марта 1948). (стр. 34).

Нажалост, „заштите“ није било. Па ипак је Народни музеј у Лексовцу 1960.г. израдио елаборат за оправку крова на цркви, али услед административних натезања и недостатка финансијских средстава, ово није остварено, па се кров цркве под притиском снега срушио у зиму 1963. г. , те су у цркву могли  улазити и скитнице, омладина окупљати... Комунистичке власти су биле дрске до те мере да су предлагале да се Оџаклија (а историјски споменик!) сруши и на њеном месту подигне бетонски крст, а простор око њега уреди за јавни парк! Наравно да Црквена оппштина ово уопште није могла одобрити.

Фактичка оправка Оџаклије отпочела је 1970.г., и 1974.г. црква је стављена под кров и тако заштићена од даљег пропадања. И опет су локалне власти иступиле с неразумљивим предлогом .- да објекат служи за одржавање световних манифестација, што је такође одбачено с црквене стране.

У међувремену је црква потпуно обновљена и 22. септембра 1992.г. осветио ју је тадашњи Епископ нишки Иринеј, садашњи Патријарх српски.

У прилогу су фотографије Оџаклије из 1918, а нарочито су упечатљиве слике поплављене цркве 1948. г. и проломљене цркве из 1965. г., као и старог звона из 1804.г. и звона краља Милана Обреновића; постоји и слика данашњег изгледа самог „огњишта“ у цркви.

Ову монографију препоручују рецензенти др Александар Кадијевић, проф. Филозофског факултета у Београду, и др Ђорђе Ђекић, ван. проф. Филозофског факултета у Нишу.

протођакон Радомир Ракић