Митрополија црногорско-приморска објавила фототипско издање „Октоиха петогласника“

Митрополија црногорско-приморска издала је  фототипско издање „Октоиха петогласника“, поводом 520 година првих ћирилских српскословенских књига из штампарије Цетињског манастира

Изводи из предговора Митрополита Амфилохија
ДУХОВНО И ПРОСВЈЕТНО ЗРАЧЕЊЕ ЦЕТИЊСКОГ ОКТОИХА

Вријеме Ободске штампарије, вријеме цетињског Октоиха, по много чему је било слично времену у којем наш народ данас живи. Покољење које је у 15. вијеку било на ивици ишчезнућа, посматрано људски и историјски, оставило је дубоке трагове и велика дјела, а међу њима најзаначајније, не само за наш народ, него и за све Јужне Словене, за све Словене и уопште за тадашњу европску цивилизацију, оставило је, на Цетињу у камену, књигу Октоих…

Познато је да су у току 1493, 1494, 1495. до 1496. године на Цетињу штампане четири књиге: поред прве књиге Октоиха, од првог до четвртог гласа, по открићу Ђорђа Сп. Радојичића и других проучавалаца овога времена, штампана је и друга књига Октоиха, од петог до осмог гласа (чије дјелове управо објављујемо). Дејан Медаковић држи, да је Октоих петогласник најљепше и технички најбоље изведена књига прве цетињске штампарије. Штампан је и Псалтир са последовањем и завршен 22. септембра 1494. Молитвеник је штампан крајем 1495. а почетком 1496. године Четворојеванђеље. Тако су Осмогласник и остале књиге, штампане у Ободској, тј. Цетињској штампарији оставиле трагове не само у штампарству древне Зете и других српских земаља, послуживши као узор многим штампаним књигама све до Влашке, Венеције и касније Русије…

Драгоцјени садржај Октоиха је, из покољења у покољење, духовно и просвјетно зрачио код свих словенских народа, не само код нашег, и не само у турским временима ропства и таме. Богослужење је било и остало средиште цјелокупног живота православних народа кроз вјекове. Оно је то остало и данас. Осмогласник је и данас главна богослужбена књига, нарочито за недјељна васкрсна богослужења у којима је увијек учествовао највећи број вјерника. То нарочито важи за Манастире и монашке средине, а познато је колико је просвјетни утицај манастира био кроз сву нашу историју, као и историју других православних народа.
До замирања утицаја Осмогласника дошло је тек у наше вријеме, вријеме које бисмо мирне душе могли да прогласимо за вријеме борбе против Октоиха, против његове поуке, његовог садржаја, против његовог значења и његових символа. У Црној Гори , нажалост, та борба се претворила у уништавање ћирилице, писма Октоиха.Та борба је почела са Октобарском револуцијом у Русији, а код нас послије несрећног братоубилачког рата 1941 – 1945. год. и продужила се, ево на нашим просторима, од тада па до најновијих времена.

Морамо подсјетити у овој јубиларној годишњици Црнојевића штампарије на сљедећу трагичну чињеницу: „Грабеж и уништавање црквених, свештених књига од Агарјана“, како то назива монах Макарије, у вријеме Ђурђа Црнојевића који га је и подстакао на штампање Октоиха безначајни су у поређењу са „разарањем“ – уништењем Октоиха и других свештених књига новијих времена. Можемо мирне душе да кажемо, никоме не судећи, суд Богу остављајући, да је највише уништено Октоиха по храмовима Црне Горе у наше вријеме, а има их готово седам стотина, док на стотине Осмогласника и других богослужбених књига и даље труне. То је један од страшних знакова нашега времена. Многи Октоиси, штампани под утицајем Цетињскога, нарочито они штампани у вријеме царске Русије, стари по три или четири стотине година, донијети из Русије у вријеме митрополита Данила, митрополита Василија, Светог Петра Цетињског, Светог Петра II Петровића Његоша, па све до митрополита Митрофана Бана, данас се распадају. Ено их по разним крајевима Црне Горе пропадају, и Бог зна да ли ћемо успјети макар нешто од тих књига да спасимо и сачувамо, Јер није их лако ни сакупити, а камо ли касније конзервирати и рестаурирати. То је показатељ велике духовне, моралне и просвјетне кризе ових времена, времена борбе против „Октоиха“ које и данас траје, и зато је ово сјећање на Цетињски Октоих, штампањем његовог (непотпуног) Петогласника за све нас од изузетног значаја.

Од времена прве књиге из печатње Зетске митрополије прошло је 520 година. Као коцкице мозаика су се сабрали листови драгоцјене књиге Октоиха петогласника, да би, ових дана поводом јубилеја у фототипском издању, угледало видјело дана све оно што је до сада сабрано и пронађено. Нажалост, ово фототипско издање Октоиха петогласника још увијек не садржи пуни његов текст, који ће, надајмо се, једног дана ипак бити пронађен у цјелини.

Овим издањем Октоиха петогласника добили смо, овдје гдје је настао, поред ранијих фототипских издања Октоиха Осмогласника , Псалтира с последованијем, Молитвеника Молитвослова, три књиге “рукодјелисане” јеромонахом Макаријем у печатњи Зетске митрополије, војводе Ђурђа Црнојевића и четврту, ништа мање значајну за живот Цркве, као и за свеукупну нашу и словенску културу кроз вјекове. Зато је објављивање овог фототипског издања значајни догађај за нашу духовност, културу и науку.

Ово вриједно фототипско издање приређено од мр Миланке Убипарип, мр Мирослава Лазића и мр Милене Н. Мартиновић, научних дјелатника из Народне библиотеке Србије и Митрополије црногорско–приморске, даје основне податке о самом Октоиху петогласнику и о упорном трагању научника за њим и његовим садржајем. Објављивање дјелимично сачуваног текста Октоиха петогласника , као и значајни научни увид у њега и коментар, послужиће као добра основа за његово даље проучавање.

Надајмо се да ће овај Петогласник пробудити савјест многих и помоћи нам да се вратимо овој књизи, не само као књизи и азбуци ћирилској, ријеткој данас по цетињским и другим установама и школама и замијењеној другим писмом, што је такође знак трагичног отуђења од духовног насљеђа града који га је изњедрио. Такав повратак Октоиху је тек почетак правог повратка његовом изворном садржају и незастаривим духовним, моралним и просвјетним порукама.

Кратки историјат откривања Октоиха петогласника

Најранији податак о Октоиху петогласнику из Црнојевића штампарије записао је двадесетих година XIX стољећа архимандрит шишатовачки Лукијан Мушицки у својој библиографији српских књига, која се налази у Српској академији наука и уметности у Београду. Петогласник је, вјероватно, видио у неком сремском манастиру и при разгледању је установио величину књиге, годину штампања (1494), податак да је изишла „иждивенијем Ђурђа Црнојевића, воеводи зетскаго“ и број табака (тридесет и четири, што значи да је имала 272 листа). Бељешка о формату књиге, години штампања, војводи Ђурђу и броју свезака сведочи да је Мушицки имао у рукама примјерак на коме се налазио и први лист првог кватерниона са предговором, који је до данас остао непознат, па је зато штета што га није преписао.

Вук Караџић је, такође, забиљежио да постоји и „друга половина октоиха”, а у његовој оставини, која је припала Народној библиотеци у Београду, нађено је неколико листова.

1902. године открио је Љубомир Стојановић у истој библиотеци још два листа петогласника, тако да их је тада са Вуковом оставином било свега осам. Сви су нестали у току првог светског рата.

Ватрослав Јагић објавио је 1903. двије илустрације из петогласника. На њима су били изображени химнографи и Христово васкрсење.

На Цетињу у једном првогласнику налази се залијепљена илустрација „Преданије Христово”, која је раније истргнута из неког петогласника.

Протојереј Лазар Мирковић пронашао је 1951. у манастиру Дечанима оштећен и непотпун примјерак петогласника, који је репродукован у овом фототипском издању. Он га је унио у своју студију „Опис рукописа манастира Дечана”. Већи дио дечанског октоиха састоји се из листова руком писаних. Годину дана послије Мирковићевог откривања петогласника објавио је Ђорђе Сп. Радојичић свој опис дечанског примјерка.

О томе како се непотпун примјерак Октоиха петогласника нашао у манастиру Дечани записао је 1973. године Светозар . Ст. Душанић, некадашњи управника музеја Српске православне цркве, сљедеће:

„ Пре него што је дошао у посјед манастира Дечана овај петогласник је припадао цркви у Кучима, у Црној Гори. Поменутом храму њега је поклонила 1684. нека монахиња Ана. Из кратке белешке дечанског архимандрита Серафима, у његовом делу „Дечански споменици”, види се да је већ 1864. припадао дечанској библиотеци. Мада архиман- дрит Серафим није изрично казао да је реч о Црнојевића петогласнику, већ само о „једном старом октоиху”, објављени запис из ове књиге јасно сведочи који је октоих у питању.“

Приредио: Јован Маркуш

Извор: Митрополија црногорско-приморска