Митрополит Амфилохије сахранио Славка Живковића

На гробљу Пастирица у Ђурђевини у Морачи 16. јула 2015. године сахрањени су земни остаци нашег брата, колеге и пријатеља Славка Живковића, који се упокојио у Господу 15. јула 2015. године у 55. години свог земног живота. Опијело блажене успомене Славку служио је Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетиски Митрополит Црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства, у присуству ожалошћене породице покојног Славка и великог броја родбине, пријатеља и колега драгог покојника.

Опраштајући се од покојног Славка, након служеног опијела, Високопреосвећени Митрополит г. Амфилохије је рекао да сви ми који знамо Славка Милинковог Живковића, осјећамо да га је Господ прерано узео, по овој нашој људској мјери, али да је једно људска а друго Божја мјера. И никад се не зна коју је мјеру Бог одредио свакоме од нас али је једно сигурно, да ће Бог, у тој својом мјери, допустити сваком људском бићу да испуни онај задатак који му је одређен, онај смисао његовог рођења и живљења на земљи.

,,Када сад сагледавам нашег Славка, нарочито у оним годинама 1999. године када смо били заједно, и кад сабирам те сусрете, видим да је Славко, поред свих наших људских слабости, осмислио свој земаљски живот овдје на земљи. Највећи дар, највећу мурост и знање коју је стекао у свом кратком, смутном земаљском животу јесте чињеница да се испунио вјером у живога Бога Творца неба и земље, Христа Бога нашега. Испунивши себе том вјером у живога Бога он је схватио и прихватио, и сагласно томе живиол да је човјек бесмртно и непролазно, вјечно биће. Вјером и крштењем у име Бога љубави Оца и Сина и Светога Духа, примио је квасац вјечног и непролазног живота и тај квасац је у њему растао и узрастао и учинио га истинским боголиким човјеком. На томе, и на ономе што је наслиједио од својих предака, од свога оца Милинка и свог ђеда, и свог другог ђеда Јага, кога је опјевао својом пјесмом, он је градио свој земаљски живот. Зато га је Бог обдарио најљепшим даровима којима може обдарити људско биће овдје на земљи. То су његова дјеца: Даша, Михаило, Јован, Стефан и Јулита, анђео небески, утјеха његовог живота. Има ли љепшега дара и љепшег цвијећа, око његове упокојене главе, од тога чиме га је Господ обдарио, преко његове часне и честите супруге Марије. Овај велики и диван Божји дар је знак да је био овдје, да јесте овдје и да остаје овдје кроз своје дивно и часно потомство“-казао је Митрополит Г. Амфилохије.

Он се осврнуо и на остале врлине које су красиле покојног Славка, на његову љубав према своме роду, према своме отачаству, рекавши да је био свједок његовог косовског распећа и ношења косовског крста у временима најновије косовске голготе 1999. године.

,, И данас ми је пред очима наш Славко, ондашњи главни уредник нашег Радија ,,Светигора“, који је заједно са њим и започео, кад смо били негдје испод Савиних вода, и тамо нашли двојицу несрећника, убијених и бачених у јарак поред пута на десетак дана после њихогог убиства. Падала је киша, пијесак их је био затрпао, па смо их извлачили својим рукама из тог пијеска. Један од њих није имао главе. После неколико минута, ја видим Славка како носи главу тога мученика, коју је нашао посјечену и бачену на једно педесетак метара од тијела. И данас ми је та слика пред очима. Та његова брига и љубав за тог мученика, а преко њега и за многе друге који су у то вријеме мученички били побијени на Косову и Метохији. То је био Славко, човјек пун часности, честитости, пун љубави која је спремна и да се жртвује за ближње своје. То је најљепши плод, који сам сагледао, а који је изњедрио наш Славко“- сјећао се Високопреосвећени Митрополит Црногорско-приморски.
Он је додао да је поменуо само неки од плодова Славкове вјере и врлине коју је понио од утробе матере своје и није их занемарио до посједњег свог издисаја, у својој немоћи последњих времена, својствених нашој људској природи.

,,У тим својим невољама, Славко је боравио овдје у родитељској кући и вјерујем да ћемо ту наћи његове нове пјесме које је записао, и да ће то бити оно најљепше што је спјевао, у својој тузи и ношењу свог личног крста. Онај који је свој живот испунио правим садржајем, темељећи га на вјери у живога Бога и вјечном, непролазном, бесмртном људском достојанству и који се, сагласно том темељу, потрудио, по својој људској (не)моћи, да проживи овај кратки вијек на земљи, који данас јесте а сјутра није, сачувао је оно унутарње непотрошиво благо душа своје, ум, срце и савјест, тако да људски, сазрели лик његов не може никада пропасти. Бог душу нека му прости, а његовој дјеци, његовј супрузи Марији и оној првој супрузи, нека Господ подари благослова, напретка и радости што их је Бог обдарио овим дивним и часним човјеком Славком Милинковим Живковићем“- рекао је опраштајући се од Славка Живковића Архиепископ Г. Амфилохије.

У име кумова и пријатеља од покојног Славка се опростио његов кум г. Горан Даниловић, рекавши да из кумовског и братског срца данас говори о Славку достојном дивљења, о Славку човјеку, о Славку са раном међу обрвама, с раном између двије Мораче, између Србије и Црне Горе, између Мораче и Цетиња, између Косова и Метохије, између пријатеља, између дјеце.

,,Не вјерујем да је скорије постојао и живио неки Живковић какав је био Славко, ни Живаковић ни ико ко је и живковао, ко се тако није бојао живота и ко му је пркосио, и ко се није бојао смрти, ко се рвао и са једним и са другим знајући да ће на крају изгубити. Али у чему је тајна? У путнику или путовању? Славко је знао одговор. И данас, у име његовох кумова, браће и пријатеља, којих није мало, могу да кажем једну ријеч – Достојан. Славко је далеко бацио копље и није нас обрукао, није одустао и није посустао. И кад је падао Славко је устајао и није се каљао и ваљао. Носио је више него што се од њега тражило, тражио је за своја леђа и свој крст још један камен, и ко зна колико је и наших понио у онај бољи свијет. Бескрајно му хвала и не заборавимо га. Нека га не забоави наша Света Црква онако како није он њу, онако како њега није Владика Амфилохије, да не заборавимо, да не заборави ни један пријатељ ни један брат. Да не заборавимо дјецу…-опоменуо је све присутне кум покојног Славка г. Горан Даниловић.

У име породице скупу се обратио ујак покојног Славка, Јован Лакићевић, који је рекао да се данас растајемо од једног од ријетких морачко-ускочких бисера- Славка Милинковог и Бебиног Живковића. Он се осврнуо на његов живот, одрастање, сазријевање, његово велико новинарско искуство, оснивање Радија ,,Светигора“, његово косовско-метохијско искуство и тешка искушења која је носио у животу. Он је захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Г. Амфилохију на љубави коју је показао према покојном Славку, који је Владику волио као свог родитеља.

,, Можемо да будемо поносни на његов живот и његова дјела У себи је носио много мудрости, племенитости, сјајног пјесничког надахнућа и људске ваљаности, какву само Морача може да роди“-рекао је г. Јован Лакићевић.

Славко Живковић је претходно, око 11 часова испраћен са гробља Чепурци у Подгорици , ка родној муЂурђевини, у Морачи.

Овом приликом су се од покојног Славка опростили директор Радио ,,Светигоре“ свештеник Предраг Шћепановић, проф. др Саво Марковић, књижевник Перивоје Поповић, а у име породице сестрић покојног Славка.

Опраштајући се од брата у Христу и пријатеља, покојног Славка Протојереј Предраг Шћепановић је захвалио брату Славку за Косово, за српски језик и за Радио ,,Светигору“.

Са великим жалом због прераног одласка али са надом у срцу да ће нас Господ једнога дана све окупити у Царству Своме, и колектив Радија ,,Светигора“ опрашта се од свог првог главног уредника, брата у Христу, пријатеља и колеге, кога ће његове колеге памтити по братској љубави и несебичној подршци и помоћи у раду.

Пред лице Божије отпутовао је Славко који је био је супруг, отац, брат, пријатељ, професор српског језика и књижевности, пјесник и новинар.

Када су благословом Његове Светости Патријарха Српског блаженопочившег господина Павла у етар пуштени први звуци Васељенског Радија Светигора, Славко Живковић је био главни и одговорни уредник наше куће.

Прије тога дуго година је радио као новинар РТЦГ. Једно вријеме био је директор Радија Светигора.

Нарочито новинарско умјеће али прије свега храброст и човјечност показао је 1999. године када је са Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем на Косову и Метохији спашавао српски живаљ након потписивања Кумановског споразума и повлачења наше војске и полиције са Космета, а слушаоце Радија Светигоре обавјештавао са лица мјеста о свим недаћама кроз које тих дана пролазио наш народ.

Његова мисија родољубља није се завршила повратком са Косова и Метохије него је наставила да се остварује кроз радо слушане репортаже и ауторске емисије на таласима Радија Светигоре. Српски језик је до свога последњега издисаја бранио од заборава и неправде у емисији „О језику роде да ти појем“.

Вјечан му спомен и Царство Небеско.

Слободанка Грдинић

Извор: Митрополија црногорско-приморска