Митрополит Амфилохије: Светионик словенског југа – Свети Сава и Црна Гора

Постоје личности значајне за своје вријеме и за свој крај, за народ у коме су рођене. Постоје и оне које су значајне за своје мјесто и за свој народ, не само у времену у коме живе него и за сва времена. Постоје, међутим, и личности значајне за свој народ, за своје вријеме и за сва времена, али и за све народе, без обзира на расу и класу. Они су као хљеб којим се сви хране, као вода коју сви пију, као сунчева топлота којом се сви грију. Међу ове посљедње спада и Свети Сава, први српски архиепископ, оснивач помјесне Цркве српске, велики просвјетитељ српског и свих православних словенских народа.

Као што је први пшенични хљеб, храњив и укусан за онога који га је мијесио и пекао, али и за свакога ко од њега једе, тако и свеци типа Светог Саве својим животом и ријечима хране сроднике и ближње, народ у коме су рођени, али и све људе и све народе, жедне истинског знања и гладне истине и правде Божје, светости и врлине.

Свети Сава није само најзначајнија личност у српском народу 12. и 13. вијека. Он је светионик Словенског југа у тој преломној историјској епоси и један од најзначајнијих личности тадашње хришћанске Европе. Својим просвјетитељским дјелом и путовањима спајао је Европу и Азију, обједињавао и надахњивао балканске хришћанске земље, источне и западне, али и успостављао изузетно значајне контакте, пророчког значаја, са исламским свијетом Истока. Зато, кад би наши Муслимани из Старе Рашке, данас званог Санџака, знали да је Багдадски калифа његовог времена поштовао Светог Саву као човјека Божјег, фасциниран његовом светитељском личношћу, не би се тако олако одрицали њега и његовог празника (као што неки међу њима, ако је вјеровати новинама, чине ових дана).

Но, није тема овог кратког записа тај свечовјечански значај Светог Саве. Овдје ће бити само укратко ријеч о његовој утканости у духовни, културни и народни живот древне Зете, односно Црне Горе, из ње и на њој израсле и створене.

Прво што је у том погледу значајно јесте чињеница да је он један од најсветијих и најсвјетлијих изданака земље Зете, односно Црне Горе. Рођен је у Рибници, ту је данас престоница Црне Горе, а са њим и цијела светородна лоза Немањића. Зато никакво чудо што је он толико био везан за свој родни крај, у ужем и ширем значењу, вјековима надахњивао његовом личношћу и његовим дјелом.

Коријен слободарског духа

Друга чињеница је од далекосежног значаја за древну Зету и њено историјско обликовање, а од ње и кроз њу - за историјску судбину Црне Горе, јесте његово оснивање Зетске епископије, односно Митрополије на Превлаци код Тивта, у Манастиру Св. Архангела, у том од многих заборављеном али, без обзира на то, једном од најзначајнијих духовних и културних центара Зете и српских земаља уопште.

Управо на тој епископији, односно митрополији (од времена цара Душана - 1346.) заснована је самосталност Зете Немањића, Балшића и Црнојевића, а утолико више Црне Горе, у постцрнојевићком периоду, саобраћане око цетињских митрополита, нарочито оних из светородне породице Петровића.

Та светосавска епископија је у зетска времена, налазећи се између чекића и наковања, Рима и Цариграда, генијалним и богонадахнутим повратком Светог Саве изворном јерусалимском схватању Цркве, и утемељењу Жичке, односно Пећке архиепископије (Патријаршије) на њеним прадревним начелима, - очувала духовну, културну и националну самосталност и слободу народа коме је служила и који је својим духом васпитавала. Тако је светосавска духовна слобода постала коријен слободарског духа Црне Горе.

Утврдивши кирилометодијевско предање у Зетском приморју, Зетска светосавска митрополија је унијела народни језик у култ и културу самога народа и тиме га сачувала од увијек претеће му латинизације, попримивши у себе све што је здраво и плодоносно у латинском предању од давнина присутном на овим просторима.

Из те вјековне светосавске традиције Зетске митрополије настала је и прва штампана књига Октоих на Словенском југу као и све оно што је здраво и стваралачко у периодима Балшића и Црнојевића.

Период Св. Петра Цетињског и Петра II Петровића-Његоша, представља нови млаз и нову искру, моћну и снажну, избилу из тог истог огња запаљеног руком Светог Саве на Превлаци.

Зато се не треба чудити да су и прве школе у Црној Гори прошлог вијека, од владике Рада до краља Николе, нарочито Богословско-учитељска, названа и првим црногорским универзитетом, не само биле светосавски усмјерене него и његоватељке култа Светог Саве, као свог заштитника и путоводитеља.

Светосавске прославе и школске славе његоване су у Црној Гори све до 1946. године када је нова атеистичка, зетско-црногорском тлу и духу туђа власт, укинула Светог Саву као школску славу.

Они који су били у школи 1946. године сјећају се те посљедње светосавске школске прославе са радошћу, али и са тугом. Са радошћу због незаборавног дјетињег доживљаја, а с тугом, јер је укидање Светог Саве у школи значило радикални заокрет у нашем цјелокупном образовању, заокрет са катастрофалним посљедицама.

Колијевка ћириличне културе

Није у питању само чињеница да је, полако али сигурно, тиме збрисана ћирилица из живота и културе Црне Горе, те вјековне колијевке ћириличне културе, којом је постала оно што је постала, и којом је опстала, него што је напоредо са њом у својој бити угрожена сва та култура, а самим тим и оно што је Црну Гору уздигло на светозарне висине Ловћенског духа и етоса. Но, то је трагична тема јој ће се морати враћати увијек изнова сва будућа покољења.

Ми је овдје само начињемо и постављамо, свјесни стравичне раскрснице на којој су се нашли Црногорци оног тренутка када су светосавље и светопетровски етос замијенили брозоморном идеологијом која је ушла у све поре духовног, културног, политичког и национално-етичког живота новоцрногораца.

Велика је срећа и благослов Божји, а то је и трећа чињеница коју истичемо, што је дух Светог Саве дубоко уткан у душу и биће Црне Горе и Црногораца да никаква зараза, па ни ова звана брозомора, није била у стању, нити ће бити у стању да избрише те свештене струје светосавског етоса из народне душе, нити да их из ње истисне.

Навешћемо само понеки примјер присуства Светог Саве у народу и његовој души. Зар има неко друго мјесто или крај који је сачувао толико народних скаски и бајки о Светом Сави колико је то случај са Црном Гором и Херцеговином, Светог Саве дједовином?

Савин кук, Савино ждријело, Савина вода, Савин лук, Манастир Савина, Савино камење и путеви којима је ходио, највише су по Црној Гори расијани. Колико је храмова њему посвећено? Савин пост нигдје није толико поштован као у Црној Гори. Ако не вјерујете, припитајте Ераковиће на Његушима, Дурмиторце, Зећане, Приморце, Херцеговце, све до Пријепоља и Милешева. Колико је тек свечара по Приморју, Бањанима, Дурмитору и другим мјестима који за Крсну славу имају Светога Саву!

Очигледно, тако смо далеко отишли у овом тренутку у нашем образовању и дневнокоњуктурној субкултури и политици од себе самих и свог саборног памћења, да ће нам требати доста времена да се вратимо себи и својим незамућеним, незбуњеним, непрестрављеним видицима и прозрењима у прошлости и будућности. Што им се будемо више враћали, неминовно ће нам се више враћати и Свети Сава и његово свештено предање, као мјера и надахнуће нашег постојања, и као онај који ће сада, не више из кућа него из нас самих, карлицама износити мрак, али и отварати прозоре нашег ума и срца. Поново нас изводећи на пут који води свјетлости и животу

Оригинално објављено у „Побједа", Подгорица од 27. јануара 1992. Ова верзија се доноси на основу књиге Васка Костића „Светосавска озареност невјесте Јадрана"

Извор: Митрополија црногорско-приморска