Митрополит Амфилохије у канонској посети Венецуели

Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је прошле суботе, 29. септембра 2012. године, свету архијерејску Литургију у цркви светог Георгија у Каракасу уз саслужење Преосвећеног Епископа г. Игнатија из Антиохијске патријаршије, протојереја Павла Волкова из руске Николајевске цркве, оца Василија Лунгеануа из румунске цркве светих цара Константина и царице Јелене из Каракаса, протођакона Игора Балабана, као и ђакона Павла Пења из Антиохијске патријаршије. На Светој Служби је одговарао хор руске Николајвске цркве из Каракаса.

У својству епископа-администратора Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке, митрополит Амфилохије већ други пут борави у канонској посети Каракасу и Венецуели. Овог пута, осим грчког свештеника Емануила који је имао обавезе, окупили су се сви православни свештеници, као и владика Игнатије, и саборно служили свету Литургију, што и свима јесте циљ - да се и у будућности сабирамо и Богу молимо као једна Света Саборна Апостолска Црква, како би мисија Православне Цркве била успешна и како би православни у Јужној Америци били светлост и сведоци Васкрслога Господа нашега Исуса Христа.

Овај свакако велики дан за малу православну заједницу и наше Србе у Венецуели, својим присуством увеличао је и амбасадор Белорусије г. Олег Сергејевич Паферов у пратњи своје супруге и секретара г. Дмитрија Деревенског.

Митрополит Амфилохије је литургијску беседу отпочео речима једног великог богослова: ''Онај који разуме и зна шта је света Литургија, тај зна и разуме шта је Црква Божија - Црква Христова''. Ми смо управо служили свету Литургију, као што је служе сви православни кроз сву историју и данас широм света. Литургија коју смо служили јесте управо суштина Цркве Христове. У њој је садржана сва наша вера хришћанска и православна. Кроз њу исповедамо веру православну. Истовремено исповедамо како и на који начин треба да живимо у овом свијету. У светој Литурији сазнајемо да је свето причешће Тјелом и Крвљу Христовом суштина свете Литургије и суштина нашег хришћанског живота. Да би могли да се причестимо Тијелом и Крвљу Христовом, прво треба да се крстимо у име Оца  и Сина и Духа Светога. Јер онај који се не крсти у име Оца и Сина и Духа Светога не може да прими светињу, јер се светиња даје само онима који су свети. Тако и кажемо на крају Литургије - Светиња Светима. То говори епископ или свештеник на крају свете Литургије, подигне свете Дарове, свето Јагње, свето Тијело Христово и каже да се ова светиња може дати само онима који су свети, који су крштени, који су миропомазани, који су примили печат дара Духа Светога и који испуњавју заповести Христове, који живе по  заповестима Божијим. Знамо које су заповести Божје. То су десет Божијих заповести пророка Мојсија и дужни смо да их испуњавамо, а све Божије заповести се сабирају у оне две Христове заповести и гласе: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом, и свом снагом својом;”  и „Љуби ближњега свога као себе самога" (Мат.22,37-40; Мк.12,30-31). Те две заповести су пуноћа хришћанскога живота и то је оно што треба да чинимо да би постали заједничари Тијела и Крви Христове и да будемо истински чланови Цркве Христове, Цркве Божије, Цркве Православне. Уопште није битно којим језиком говоримо, није битно којем народу и којој нацији припадамо, није важно у које време смо се родили. Важно је да ли смо крштени, да ли смо миропомазани, да ли живимо хришћански. То је предуслов да примимо Тијело Христово и Крв Христову. Сав живот Цркве се састоји у припреми за причешће и примању светога причешћа. И сав наш хришћански свакодневни живот и рад треба да буду благословени и освећени светом Литургијом и светим причешћем. У древној Цркви, за оног који се не би причестио од хришћана једампут у току четрдесет дана сматрало би се да не припада Цркви Христовој. И ми смо то научили од нашег учитеља и просветитеља Светога Саве. Тако су научили и чинили и сви православни хришћани у свим временима. Данас смо благословени што је овде са нама епископ Антиохијске Цркве, владика Игнатије. Антиохија је мјесто и град где су ученици Христови први пут добили назив хришћани. Тамо су Христа проповедали апостоли Павле, Петар, Сила, Тимотеј, свети мученик Игнатије Антиохијски, чувени светитељ по коме ево и наш владика Игнатије носи име. Свети Игнатије је мученички пострадао крајем првог века после Христа у Риму. Идући на мучеништво, написао је чудесне посланице. У једној посланици моли хришћане Рима да не спречавају да он мученички пострада. Он жели да пострада за Христа, он жели да га лавови растргну, да постане као самлевена пшеница, како би се што пре сјединио са Христом. Тако су се трудили сви светитељи Цркве Христове кроз вијекове. Зато ми и служимо Литургију, јер на светој Литургији ми примамо Тијело Распетога и Васкрслога Христа и постајемо једно са Христом. С ким се сједињујемо? Са Богом се сједињујемо! Примајући Тијело Христово задобијамо Живот Вјечни. Свакодневни хљеб који једемо је за живот и за здравље овде на земљи, за тјелесни живот. А када једемо Тијело Христово, хљеб Христов, онда задобијамо живот вјечни. И кроз Тијело Христово, Њега као Хљеба Живота, добијамо смисао. И наш свакидашњи живот и наш хљеб који једемо свакодневно, наше рађање и све што радимо и што чинимо добија свој смисао. Од смртних бића постајемо бесмртна, имамо оно што је вечно и бесмртно, а то јесте управо Тијело и Крв Христова. Зато је Литургија суштина нашег хришћанског живота. Основна је дужност сваког хришћанина крштенога у име Оца и Сина и Духа Светога да што је могуће чешће учествује у светој Литургији, Али не само да присуствује као што присуствујемо позоришној представи, концерту или фудбалској утакмици. Није тако напе учешће у Литургији. У Литургији треба да учествује и ум наш, и душа наша, и срце наше, и тијело наше и сво наше биће. На жалост морам да кажем да смо ми православни Срби, у свим српским крајевима, занемарили свету Литургију и свето причешће, да се ретко причешћујемо, да мало учествујемо у светој Литургији. Понекад замењујемо свету Литургију нашом славом. Добро је што имамо славу, светитеља који је покровитељ нашега дома, али слава само треба да нас уведе у свету Литургију и да нас приведе светом причешћу. Славски колач је само симбол светог причешћа и не може заменити свето причешће и свету Литургију. Као што не може заменити свету Литургију и учешће у Литургији паљење свијећа, које су символ и дар Господу за живе и за покојне, али у исто време и символ како ми треба да горимо као свијећа пред лицем Божијим. То је благослов који вама овде доносим од Светога Саве, од храма Светога Саве који градимо и који један од највећих православних храмова на свету, где сам и председник Одбора за градњу.

Доносим вам благослов светих патријараха пећких, почевши од Светих Саве и Арсенија па све до нашега светога патријарха Павла. Сви су они учили народ српски да долази на Литургију. Доносим вам благослов светог Василија Острошког и светог Петра Цетињског. Сви су они васпитавали наш народ да се сабира око светиње Божије, око Тијела и Крви Христове и да тако постају једно са Живим Богом. Да тако, једни са другима, остварују најдубље јединство које може да се оствари овде на земљи. Јер Свето Причешће не само што нас сједињује са самим Богом, оно нас сједињује и једне са другима јединством вечним и непролазним. Све остало је пролазно, али Црква Божија и Христова је непролазна. Она је као заједница вијечна. Зато смо ми данас заједно овдје: и наш брат владика Игнатије и брат Василије, који је свештеник Румунске Цркве, и наш поштовани отац Павле. То је показатељ да је Црква једна и неразорива. Зато је овде и дошао свештеник Александар са својом породицом. Пре свега, дошао је да служи Литургију, али да би служио Литургију треба да има коме да служи и потребно је да се народ који припада овој Цркви окупља у што већем броју. Дај Боже да тако и буде у овоме храму светог Ђорђа, беседио је митрополит Амфилохије.

Овом приликом епископ Игнатије се захвалио на позиву оцу Александру и изразио радост што је присуствовао дивном свеправославном литургијском сабрању, понудивши помоћ у успостављању живота и мисије наше Цркве на овим просторима.