Пет година од упокојења митрополита Христофора

Пре тачно пет година, у освит великог Христовог празника Преображења Господњег 2010. године уснуо је у Господу уважени архијереј Српске Православне Цркве, митрополит Христофор (Ковачевић).

Своје последње дане живота провео је у манастиру Светог Саве у Либертивилу. У том манастиру живео је преко двадесет година. Ако се неко може назвати неприкосновеним сведоком и делатником епохе у српској дијаспори на северноамеричком континенту, онда је то свакако митрополит Христофор. Беседник, преводилац, свештенослужитељ, отац и архијереј. Он је, уистину, одговорио своме времену у коме га је послао Бог, као и своме позиву. Епископ који је обележио историјске токове у преломним тренуцима по Српску Цркву у Сједињеним Америчким Државама и Канади. То је човек који је узео директног учешћа у одбрани једнства Цркве Христове, борећи се против цепања омофора Светог  Саве и поделе међу браћом.

Сећам се бриге и љубави коју је имао према нама које је он рукоположио. Био је високо моралан човек. Неуморно је подучавао и беседио. Није се либио да укаже на неправду. Био је изузетан организатор црквено-административног поретка. Био је отац у правом смислу те речи.  Строг, а истовремено необично благ, пун искрене љубави и разумевања.

Са свега седамнаест година Митрополит Христофор, тада богослов Велимир,  упознао је Св. Владику Николаја у манастиру Св. Саве у Либертивилу. Може се рећи да је његов сусрет са овим светим човеком у основи одредио његов младалачки профил, као и целокупну његову животну путању.

ДЕТИЊСТВО...

Рођен је 25. децембра 1928. године у Галвестону[1] oд оца Петра и мајке Ристе. На крштењу је добио име Велимир. Оба родитеља су, као емигранти, дошли из Црне Горе. Мајка му је родом из села Грахово код Никшића. Отац је у Америку дошао млад. Након што се снашао, послао је оцу писмо у коме га моли да му пронађе брачног друга[2] и бродом упути за Америку. Отац одабира и шаље Ристу, кћер из угледне куће од Никшића. Она је, само неколико дана пре него што је Гаврило Принцип извршио атентат на Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године, бродом из барске луке испловила пут Америке. Њен брод је последњи испловио. Због новонастале ситуације све је убрзо било обустављено. Младост и цели живот Риста је провела у Америци и само једном се вратила у отаџбину. Посетила је Србију 1978. године, када је њен син Велимир ”постао владика” .

Велимир је био седмо дете од њих дванаесторо. Одрастао је уз цркву и у цркви Св. Константина и Јелене у Галвестону. Црква у Галевестону је један од најстаријих српских храмова у Америци. Храм је осветио Епископ Руске православне епархије за Аљаску Николај 3. јуна 1896. године.[3] Од малих ногу Велимир је помагао у олтару. На школским распустима радио је у пекари и разносио је новине.  Пошто је стекао основно образовање, 1945. године  упутио се у Либертивил, где је тек била отворена богословија при манастиру Св. Саве.

БОГОСЛОВСКИ ДАНИ...

Жеља првог eпископа америчко-канадског Мардарија Ускоковића[4], била је да се при манастиру Св. Саве у Либертивилу отвори богословија. Жељу му је испунио, промислом Божјим, његов наследник. Епископ америчко-канадски Дионисије, више пута, али без успеха, обраћао се српској влади у Лондону, а поводом финансијске подршке око отварања богословије при манастиру Св. Саве у Либертивилу. Међутим, на Петом црквено-народном сабору у Чикагу 1944. године покренута је иницијатива да се отвори богословија. Донета је одлука да први богослови, привремено, буду смештени, тј. упућени на Академију Св. Владимира у Њујорку. У августу 1944. године Епископ Дионисије обратио се декану Академије Св. Владимира, Епископу Макарију Илинском, да прими на школовање пет српских студената. Пошто су сва места била попуњена, донета је одлука да се већ примљени кандидати пошаљу у манастирски конак у Либертивил, где се убрзо и неплански отвара богословија. 

Божјом вољом и Његовим промислом, након Другог светског рата један број свештеника и теолога са високим академским звањем емигрирао је у Америку. Они су се одмах укључили у рад новоосноване Богословије. Епископ др Николај Велимировић предавао је Нови завет и Омилитику, Епископ др Иринеј Ђорђевић предавао је Патрологију и Апологетику, Епископ Дионисије Милојевић предавао је Канонско право и Литургику, архимандрит Фирмилијан Оцокољић предавао је Црквену историју и Догматику. Остале предмете, Српску историју, Српски језик, Стари завет, Црквенословенски језик, предавали су свештеници: Милан Бркић и Јован Марчетић, јеромонах Димитрије Балаћ, Војислав Дошеновић, конзул Божидар Стојановић и Чарлс Кук.

Један део испита  богослови су полагали у Англиканској семинарији ”Нeшот хаус”[5] у држави Висконсин. Шест од седам уписаних ђака студије је привело крају. Двојица су примила монашки постриг, док су остали рукоположени у свештенички чин. Један од њих био је Велимир Ковачевић из Галевестона, потоњи Митрополит Христофор.  Имао је ту част да му један од професора буде Владика Николај Велимировић.  Пошто је Велимир био рођен у Америци, једно од задужења било му је да прегледа текстове владике Николаја које је он писао на енглеском и да исправља, а повремено га је и возио.

СЕЋАЊЕ НА СВ. ВЛАДИКУ НИКОЛАЈА…

Митрополит Христофор се често присећао тог периода свог живота и Владике Николаја. На питање, како је Николај говорио и писао енглески, одговарао је: ”Владика је веома добро познавао граматику и правопис енглеског језика. Текстове које је он писао на енглеском ја сам прекуцавао на некој старој машини за куцање. Поред тога што сам преписивао, тј. прекуцавао, послушање ми је било да исправљам граматику и правопис, пошто сам рођен у Америци и добро сам говорио енглески језик. Грешака скоро да није било!”

РУКОПОЛОЖЊЕ, ПАРОХИЈА, СЛУЖБА…

Богословију у Либертивилу Велимир Ковачевић завршио је 1949. године када се преселио у град Акрон, држава Охајо. По благослову надлежног архијереја, Епископа Дионисија, на Спасовдан 1949. године Велимира је у чин чтеца постригао Епископ Николај Велимировић.[6] Своје даље научно усавршавање Велимир наставља на државном универзитету.  За време студија упознаје Милку Раичевић са којом ступа у свету тајну брака 20. септембра 1951. године. Исте године, 25. новембра рукоположен је у чин ђакона, а 2. децембра у чин свештеника. Оба рукоположења извршио је Епископ америчко-канадски Дионисије. 

Од 1951. до 1954. године био је парох у храму Св. Николе у Џонстауну, држава Пенсилванија.  У овом периоду добија два сина, Петра и Павла. И поред својих парохијских обавеза, отац Велимир завршава студије философије и магистрира из области историје на државном универзитету у Питсбургу. За пароха при храму Св. Саве у Питсбургу бива постављен 1954. године, где остаје са службом до 1962. године.  Ускоро добија још двоје деце, кћерку Валерију и сина Велимира. За време своје свештеничке службе у Питсбургу вршио је дужност духовника на четири локална универзитета. Обављао је дужност секретара Централног савета, био је директор комисије за верско образовање и директор летњег дечјег кампа. Такође је био уредник два црквена журнала. 

На парохију Св. Архангела Михаила у Јужном Чикагу прелази 1962. године и на њој остаје до избора за Епископа источноамеричког и канадског. Епископ средњезападноамерички Фирмилијан одликовао га је чином протојереја на Божић 1964. године.

Као парох јужно-чикашки оснива Српску православну асоцијацију за вероучитеље и омладину.[7] Главна мисија ове организације била је промовисање квалитетног образовања за вероучитеље.

Када је настао раскол у Српској цркви у Америци и Канади 1963. године, протојереј Велимир Ковачевић остао је са својом парохијом уз Мајку Цркву и српског Патријарха. Био је и остао до краја свог овоземљског живота водећи бранилац реда и поретка у Цркви.

Дочекао је да види, што му је и била жеља, остварење црквеног јединства на северноамеричком континенту, што је делом била и његова заслуга.

За време раскола био је ангажован од стране Светог Архијерејског Синода и Сабора као главни преводилац пред државним судом.  Велики број докумената из тог периода он је превео на српски језик.

Као парох јужночикашки, завршио је мастер студије на факултету Часног крста у Бостону. Докторске студије на Богословском факултету Универзитета у Чикагу привео је крају положивши све испите. Одбрану тезе спречиле су многобројне обавезе… Почасни докторат уручен му је 1997. године на свечаној церемонији Англиканске семинарије ” Нeшот хаус.”

Након деветнаест година брака и четворо рођене деце, 1970. године попадија Милка уснула је у Господу.

ИЗБОР ЗА ЕПИСКОПА

На свом редовном мајском заседању, а на предлог Епископа средњезападноамеричког Фирмилијана Оцокољића, Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве изабрао је 1978. године протојереја Велимира Ковачевића за епископа источноамеричког и канадског.[8] Исте године на, Духове 18. јуна,  хиротонисан[9] је од стране Патријарха Германа, добивши име Христофор, по Св. Христофору.

Христофор је био други српски епископ који је рођен у Америци. Први је Епископ хвостански Варнава Настић.

Као Епископ источноамерички и канадски развио је епархијски програм за верско образовање. Комплетно је компјутеризовао епархијску администрацију, по чијем систему се и данас ради.  Представљао је Српску Цркву при конференцији православних епископа[10].  Учествовао је у раду заједничке комисије православних  и римокатоличких епископа, као и у православно-лутеранском дијалогу. Такође је представљао Српску Православну Цркву при Светском савету цркава.

Предлаже Светом архијерејском Сабору 1983. године да се изврши арондација поверене му Епархије и да се оснују две: Епархија источноамеричка, са седиштем у Еџворту, и Епархија канадска, са седиштем у Торонту. Наставио је да управља Епархијом источноамеричком до 1991. године.

ПРВИ СРПСКИ МИТРОПОЛИТ РОЂЕН У АМЕРИЦИ

На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора 1991. године изабран је за првог Митрополита средњезападноамеричког са седиштем у манастру Светога Саве у Либертивилу.

Од његовог доласка за митрополита вршио је и дужност декана Богословског факултета у Либертивилу. Издејствовао је код државних власти да факултет буде признат на свим високообразовним установама у Америци и Канади, као и у Еропи.

Након арондације српских епархија у Сједињеним Америчким Државама, а на општу корист Цркве, 2009. године Митрополит Христофор добија нову титулу: постаје Митрополит либертивилско-чикашки, а поверену Митрополију средњезападноамеричку предаје Епископу новограчаничком Лонгину. Свети Архијерејски Сабор, у седници својој од 21. маја 2009. године, донео је одлуку[11] ”да канонско подручје Српске православне цркве на територији Северне и Јужне Америке сада чини: Митрополија либертивилско-чикашка, са седиштем у манастиру Светога Саве у Либертивилу (обухвата манастир Светога Саве у Либертивилу и Саборну цркву Васкрсења Христовог са три припадајуће јој парохије у Чикагу), чији ће Митрополит бити председник Епископског савета Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци, као и Црквенонародног сабора и Централног саветâ, и ex officio представник Српске православне цркве на подручју Северне и Јужне Америке.”

УСНУО У ГОСПОДУ…

Митрополит Христофор се упокојио у навечерје празника Преображења Господњег 2010. године у манастиру Св. Саве у Либертивилу. Патријарха српског Иринеја, вест о упокојењу затекла је на Светој литургији коју је служио на празник Преображења Господњег. У своме телеграму саучешћа, између осталог, је написао: "Митрополит Христофор се упокојио и отишао Господу коме је верно служио од студентских дана. Он је имао ту част да му учитељ буде Свети Владика Николај, коме је био од велике користи приликом припреме књига за штампу... Надамо се да ће наш добри Митрополит из области у којима нема туге, нити жалости, већ само радости и блаженства у заједници са Господом и Његовим Светитељима, бринути о Цркви и о својој пастви..."

СЕЂАЊА…

Христофор Ковачевић је несумњиво један од најзначајнијих сведока и актера новије историје Српске Православне Цркве. Легитимитет његовом делатном учешћу у борби против раскола у Цркви даје чињеница да је овај духовни бард, иако рођен ван граница Србије, остао уз Мајку Цркву. Његов друштвени, а пре свега духовни, ангажман испреплетен је живим нитима са менама и манама, успонима и падовима једног народа који је дошао да остане и са собом донео многе обичаје. У циљу стварања христолике нације, Митрополит је, уместо уздизања националне самобитности и културног идентитета, увек и свагда уздизао Христа и стављао Цркву на прво место из које сви ми црпимо свој идентитет. У непрестаној борби, Митрополит Христофор није жалио себе.

Он је осмислио своје бивствовање, испунио свој задатак, и довео до јединста Цркве на овом континенту. Борба је била велика, а енергија Митрополита Христофора још већа. Све што је „говорио ином", он је „својим потврђивао чином". Никада није чинио ништа за себе, већ само за Цркву. Стога му није тешко пало да своју целу Епархију „поклони", сједини са Епархијом новограчаничком, ради богоугодног јединства, задржавајући за себе само једну цркву у Чикагу и најзначајнији манастир Светога Саве у Либертивилу. Нико му не би узео Епархију, нико му не би тражио толику жртву, али је знао блаженопочивши Митрополит Христофор да само тако може доћи до брзог јединства, рекао је Епископ канадски Георгије на опелу Митрополиту Христофору у Саборном храму у Чикагу.

Желим да истакнем неколико врлина блаженопочившег Митрополита Христофора: Упознао сам га у Српској Патријаршији у Београду за време бобардовања Србије 1999. године. Тада сам, као матурант Призренске богословије, дошао на разговор са њим, а поводом уписа на Богословски факултет у Либертивилу. Разговарали смо пет минута на енглеском језику. На крају ми је рекао ”Гуд бој, велкам ту Либертивил.” Тако је и било. Од 1999. па  2010. године, тј. до његовог упокојења, био је присутан у мом животу, као и ја у његовом. Током студија бдио је над мојим интелектуалним узрастањем. Након дипломирања, рукоположио ме је у чин ђакона и уврстио у своје најближе сараднике.

Као велики познавалац црквене администрације, увео је административно-правни поредак у све црквено-школске општине у Америци. То знање је несебично преносио. Имао је стрпљења. 

Нека свемогући Господ Спаситељ, Прволик, подари покој души Митрополита Христофора, неуморног прегаоца на њиви Господњој.

Протођакон др Дамјан С. Божић
Саборни храм - Београд