Митрополит Иларион (Алфејев): Христос победитељ ада

Митрополит Иларион Алфејев
Христос победитељ ада
Каленић, Крагујевац, 2010, стр.304
Превела са руског језика Марија Дабетић

Митрополит Иларион Алфејев спада у најплодније и најзначајније савремене руске богослове. Поникао у окриљу митрополита Калистоса Вера, под чијим вођством је и докторирао у Оксфорду 1995, његова богословска мисао се све више уобличавала преко таквих наслова попут Тајне вере, Св. Симеон Нови Богослов и православно предање и Духовни мир св. Исака Сирина- која представљају дела која су имала одјека у међународној богословској јавности.

Дело које је пред нама представља одговор на тему Христовог силаска у ад. Тема је актуелнија но икад, посебно од појаве демитологизације јеванђеља - од стране Рудолфа Бултмана и либералне протестанске школе, али и схоластичког тумачења овог догађаја. Књига уствари представља компедиум светоотачке мисли од канонских јеванђеља па до богослужбених књига.

Ако се узме у обзир да се Христово васкрсење у православној традицији представља као Христов силазак у ад (стр.7) онда се да закључити да овај догађај има посебну важност по хришћанство. Затим аутор испитује релевантне изворе који су битни за само уобличавање и тумачење овог догађаја; у првом поглављу обрађује новозаветне изворе (јев. по Матеју, Дап и Прву посланицу ап.Петра) да би се затим усредсредио на апокрифну књижевност и ту првенствено дао акценат на јеванђељу по Никодиму, да би поглавље довршио са хришћанском поезијом из II века, истичући посебну важност дела О пасхи-св.Мелитона Сардског, коју је извршило на каснију богослужбену традицију (стр.31)

У другом поглављу је аутор обрадио светоотачку традицију од 2-8 века. Аутор је посебно обратио пажњу на помен о овом догађају у опусу св. Атанасија Великог, Кападокијаца (св. Св. Григорија Богослова,Григорија Ниског) Макаријевском корпусу, св.Јована Дамаскина и код бл.Августина. Потом у трећем поглављу обрађује источно-хришћанску литургијску поезију од IV-VI века, где се осврнуо на класична дела св. Јефрема Сириног и св. Романа Слаткопојца, да би у четвртом поглављу анализирао богослужбену књижевност Православне цркве; Октоих, Посни и Цветни триод. У епилогу аутор указује на теолошки значај догмата о Христовом силаску у ад. У додатку аутор даје одабране песме св. Мелитона Сардског, св. Јефрема Сириног, св. Романа Слаткопојца и св. Јосифа Песмописца.

Оно ка чему је аутор тежио је да изнесе разне ставове који су у Цркви постојали, да би означио исправни патристички приступ који је временом истиснут а то је да је Христос опустошио ад и одатле извео све који су се тамо налазили (стр.208), као и импликације по сотериологију -тиме се указује да је Христос уништио смрт, докле је схоластика усмерена ка учењу да је Христос оштетио ад и да је спасао само старозаветне праведнике.

Књига је вредан допринос у изношењу православног схватања силаска Христовог у ад. Тема је сигурно провокативна савременом читаоцу стога је и потребан један одговор који ће му дати консензус православног предања -канонских новозаветних текстова, светоотачке мисли као и богослужбене поезије. Кроз пажљиву анализу аутор читаоцу пружа одговор који ће одгонетнути смисао овог догађаја по људско спасење.

Славиша Костић