Митрополит Иларион Алфејев: Христос Победитељ Ада
Каленић, Крагујевац 2010, 304 стр.; превела са руског језика Марија Дабетић
Митрополит Иларион Алфејев спада у најплодније и најзначајније савремене руске богослове. Поникао у окриљу Mитрополита Калистоса Вера, под чијим вођством је и докторирао у Оксфорду 1995, његова богословска мисао се све више уобличавала преко таквих наслова попут Тајне вере, Св. Симеон Нови Богослов и Православно предање и Духовни мир св. Исака Сирина – која представљају дела која су имала одјека у међународној богословској јавности.
Дело које је пред нама представља одговор на тему Христовог силаска у ад. Тема је актуелнија но икад, посебно од појаве демитологизације Јеванђеља – од стране Рудолфа Бултмана и либералне протестанске школе, али и схоластичког тумачења овог догађаја. Књига уствари представља компедиум светоотачке мисли од канонских јеванђеља па до богослужбених књига.
Ако се узме у обзир да се Христово васкрсење у православној традицији представља као Христов силазак у ад (стр. 7), онда се дâ закључити да овај догађај има посебну важност по хришћанство. Затим аутор испитује релевантне изворе који су битни за само уобличавање и тумачење овог догађаја; у првом поглављу обрађује новозаветне изворе (Јев. по Матеју, Дап и Прву посланицу ап. Петра), да би се затим усредсредио на апокрифну књижевност и ту првенствено дао акценат на Јеванђељу по Никодиму, како би поглавље довршио са хришћанском поезијом из II века, истичући посебну важност дела О пасхи Св. Мелитона Сардског, коју је извршило на каснију богослужбену традицију (стр. 31).
У другом поглављу је аутор обрадио светоотачку традицију од 2-8 века. Аутор је посебно обратио пажњу на помен о овом догађају у опусу Св. Атанасија Великог, Кападокијаца (Св. Григорија Богослова, Григорија Ниског), Макаријевском корпусу, Св. Јована Дамаскина и код бл. Августина. Потом у трећем поглављу обрађује источно-хришћанску литургијску поезију од IV-VI века, где се осврнуо на класична дела Св. Јефрема Сирина и Св. Романа Слаткопојца, да би у четвртом поглављу анализирао богослужбену књижевност Православне Цркве; Октоих, Посни и Цветни триод. У епилогу аутор указује на теолошки значај догмата о Христовом силаску у ад. У додатку аутор даје одабране песме Св. Мелитона Сардског, Св. Јефрема Сирина, Св. Романа Слаткопојца и Св. Јосифа Песмописца.
Оно ка чему је аутор тежио је да изнесе разне ставове који су у Цркви постојали, да би означио исправни патристички приступ који је временом истиснут а то је да је Христос опустошио ад и одатле извео све који су се тамо налазили (стр. 208), као и импликације по сотериологију – тиме се указује да је Христос уништио смрт, докле је схоластика усмерена ка учењу да је Христос оштетио ад и да је спасао само старозаветне праведнике.
Књига је вредан допринос у изношењу православног схватања силаска Христовог у ад. Тема је сигурно провокативна савременом читаоцу: стога је и потребан један одговор који ће му дати консензус православног предања – канонских новозаветних текстова, светоотачке мисли као и богослужбене поезије. Кроз пажљиву анализу аутор читаоцу пружа одговор који ће одгонетнути смисао овог догађаја по људско спасење.
Славиша Костић
Извор: Православље
