Митрополит Иларион: Глас Цркве мора бити пророчки
Из говора на Скупштини Светског савета Цркава
„ Светски савет Цркава (ССЦ) има дугу и богату историју. Основан одмах после окончања Другог светског рата, Савет је удовољио ишчекивању хришћана разних вероисповести који су тежили да упознају једне друге и да сарађују. Током 65 година, колико је прошло од оснивања Светског савета цркава, неколико поколења хришћана који су раније као отуђени припадали другим верским заједницама, открили су веру и живот своје браће и сестара у Христу. Превладане су многе предрасуде које се тичу других хришћанских традиција, но истовремено је постало сасвим јасно и дубоко доживљено да су до тада они били раздељени хришћани. Најглавније достигнуће Савета цркава били су сусрети, добронамерно и међусобно хришћанско општење, чега није била претпоставка компромис у области богословља и морала, што нам је омогућило да сведочимо о својој вери а да при том узрастамо у љубави једних према другим.
Светски савет цркава и данас је јединствени инструмент међухришћанске сарадње, чему нема ничег аналогног у свету. Међутим, сада настаје питање колико је ефикасан тај инструмент. Јер, морамо, нажалост, констатовати да, без обзира на све трудове усмерене зближавању хришћана разних конфесија, у хришћанству поделе не само да не нестају, него настају и нове. Многе хришћанске заједнице и даље се цепају, тако да је број оних који се наново удружују сразмерно мали…
Оснивање Светског савета цркава било је безусловно подстакнуто тражењем одговора на изазове послератног доба. Међутим, свих ових протеклих година свет се силно изменио, и данашњи хришћани у целом свету суочавају се са новим изазовима. Управо од тога колико ћемо успешно одговорити на њих зависи и потреба за нашом организацијом у будућности. Савремено стање у свету захтева од нас хитно дејство, већу пожртвованост и већи динамизам, али потребно је преусмерење основних циљева нашега рада, замена приоритета у разговорима и у раду…
У свом излагању хоћу да скренем пажњу на два кључна изазова са којима се, у овој или оној, мери суочава хришћански свет. Први је ратоборна секуларизација која нараста у тзв. „развијеним земљама“, пре свега, у Европи и Америци. А други је – радикални исламизам који доводи у опасност и само постојање хришћанства у многим регионима света, првенствено на Блиском истоку, али и у неким земљама Азије и Африке.
Ратоборни секуларизам у Европи има дугу историју, почев од Француске револуције. Међутим, једино у 20. веку у земљама тзв. социјалистичког блока атеизам је био уздигнут у ранг државне идеологије. Што се пак тиче тзв. капиталистичких земаља, оне су у значајној мери сачувале хришћанске традиције које су им давале културно-морални идентитет.
Данас су та два света, чини се, изменила улоге. У земљама бившег Совјетског Савеза, посебно у Русији, Украјини, Белорусији, Молдавији, настаје верски препород без преседана по свом обиму. У Руској Православној Цркви је за последњих 25 година изграђено или обновљено из пепела више од 25 хиљада нових храмова. Ово значи да је по хиљаду храмова пропојало годишње, по три на дан. Отворено је више од 50 духовних школских установа, око 800 манастира, а сви су настањени монасима и монахињама.
А у читавом низу западноевропских земаља примећује се стабилан пад броја парохијана, криза свештених призива, манастири и храмови се затварају, и све више се примећује антихришћански настројена реторика многих политичара и државних радника који се залажу за потпуно избацивање религије из друштвеног живота, за негирање темељних моралних норми и суштинских верских традиција.
Битка међу верским и секуларним погледом на свет данас се води не само у академским аудиторијумима и на страницама новина. И тема сукоба отуда не исцрпљује се питањем о веровању или неверовању у Бога. Сада је противтежа отишла сасвим у другу крајност и поништава основне видове свакодневног живота човековог.
Борбени секуларизам се не обрушава само на религиозне светиње и симболе тражећи да се избаце из друштвеног простора. Један од главних смерова његове активности данас је усмерен на рушење традиционалних представа о браку и породици. О томе сведочи и најновија појава да се склапају хомосексуални бракови и тежња да се једнополном пару омогућава усвајање деце. С тачке гледишта библијског учења и традиционалних хришћанских моралних вредности, ово сведочи о дубокој духовној кризи.
Под видом борбе против дискриминације, у једном броју земаља уводе се измене у породичном законодавству. У последњих неколико година једнополни саживот легализован је у неким државама САД-а, у неким земљама Латинске Америке и на Новом Зеланду. Ове године хомосексуални савези стекли су статус законског брака у Француској, Енглеској и Велсу.
Треба одмах казати да законодавно признавање хомосексуалних савеза за један од видова брака, представља озбиљан корак ка деконструкцији самог схватања брака и породице. А ово се збива у ситуацији када у многим историјски хришћанским земљама традиционална породица преживљава најтежу кризу: расте број развода, катастрофалан пад броја рођених, деградирана култура породичног васпитања, а да не говоримо о распрострањености ванбрачних веза, о све већем броју абортуса и све већем броју деце сирочади без живих родитеља…
Сада ћу нешто рећи о другом глобалном изазову за сав хришћански свет – о радикализму на верској основи, а посебно о радикалном исламизму. Употребљавамо овај израз с јасном свешћу о томе да исламизам није исто што и ислам, и у много чему је супротан. Ислам је мирна религија, способна да коегзистира с другим религијским традицијама, што доказује, на пример, нововековно искуство мирног саживота хришћана и муслимана у Русији. А радикални исламизам, назван и вахабизам или салафизам – то је правац унутар исламског света чији циљ је изградња светског исламског калифата, у коме нема места за хришћане.
Сада нећу улазити у разлог појаве и настанка тог феномена. Једино ћу рећи да је последњих година прогон хришћана узео колосалне размере. Према подацима организација за заштиту људских права, сваког петог минута у свету за веру умире један хришћанин, док сваке године више од 100.000 хришћана умире насилном смрћу! Према објављеним подацима, данас је у свету дискриминацији и прогону подвргнуто не мање од 100 милиона хришћана. Обавештења о невољама хришћана долазе из Ирака, Сирије, Египта, Судана, Авганистана, Пакистана и читавог низа других земаља.
Нашу браћу и сестре убијају, изгоне из домова, одвајају од породице и родбине, лишавају права исповедања своје вере и васпитавања деце сходно својим верским убеђењима. Хришћани су очигледно најпрогоњенија религијска заједница на планети…
Као плод сукоба, у Сирији је све већи број убијених хришћана, срушених храмова и светиња. Копти, староседеоци Египта, данас су изложени нападима и погромима, па су многи принуђени да напусте своју земљу. Међународна заједница не предузима мере које би, макар и делимично, поправиле ово стање.
Радикализам на верској основи расте не само у земљама с претежно муслиманским живљем. Неопходно је обратити пажњу и у овом азијском региону где се одржава ова Скупштина. У овом региону постоје хришћанске општине са тристогодишњом традицијом настале залагањем мисионара. Према подацима стручњака, последњих 10 година ступањ дискриминације хришћана у региону увећан је више пута. Посебно лоша ситуација опажа се у Индији, где насиље у односу према хришћанима, углавном од стране хиндуистичких радикала, расте брзим темпом… Подаци о дискриминацији хришћана потичу и из других азијских земаља.
Данас смо потпуно свесни да је један од најважнијих задатака који нам предстоје - заштита прогоњених браће и сестара у разним областима света. Тај задатак треба решавати без одлагања, ради њега треба искористити сва могућа средства и инструменте - дипломатске, хуманитарне, економске и друге. Само заједничким енергичним залагањима можемо помоћи нашој браћи и сестрама у Христу који су у невољи…
Митрополит волоколамски Иларион
Извор: Московска Патријаршија
