Митрополит Иларион: Напад унијата на Русију и Руску Цркву не доприноси дијалогу између наших Цркава
У време трагичних догађања у Украјини Украјинска Грко-католичка Црква се више пута залагала за оштру критику Русије и Московске Патријаршије. Своју процену ових корака у интервјуу за "Интерфакс-Религију" представио је председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије Митрополит волоколамски Иларион.
- Од 2. до 5. јуна у Минску је одржан IV европски православно-католички форум. У свом говору на форуму Ви сте жестоко критиковали акције Украјинске Грко-католичке Цркве у вези са недавним догађањима у Украјини. Шта је, по Вашем мишљењу, неприхватљиво код тих акција?
- Укратко, превелики политички ангажман ове Цркве, као и националистички наступи њених свештеника и верника. Украјинска Грко-католичка Црква (УГКЦ) је не само од почетка подржала протесте на Евромајданау, него је и у лицу двојих верника, па чак и клирика, директно учествовала у њима. Није тајна да је главна покретачка сила збивања у Кијеву дошла из западних делова Украјине где живи већина грко-католика. У децембру 2013. у интервјуу за радио станицу „Слобода“ грко-католички Епископ за Француску и земље Бенелукса Борис Гудзјак изричито је навео да су „свакодневно пола људи на Мајдану верници наше Цркве“.
У време социјалних напетости свештенство ове Цркве, уместо да позива на помирење и политички дијалог, охрабривало је демонстранте на радикалне акције. Тако су у децембру прошле године клирик Коломијско-черновичке епархије Грко-католичке Цркве свештеник Михаил Арсенич и капелан ВО „Трезуб“ Степана Бандере свештеник Петар Бурака наступали с позивом да се узме оружје у руке и рашчисти с „непријатељима“ Украјине.
Након јануарских догађања руководство Украјинске Грко-католичке Цркве отворено је оптуживало руску Владу за све недаће које су погодиле Украјину. Притом је Русија у говорима неких украјинских грко-католичких архијереја представљена као да је демонска. Архиепископ перемислско-варшавски Иван Мартињак изјавио је у својој видео поруци пастви да Украјинци „доживљавају инвазију зла, мржње и лажи на наш народ од стране империје која хоће да подели и уништи нашу земљу“.
Архијереји УГКЦ позивали су западне земље на жестоке акције против наше земље. Врховни Архиепископ УГКЦ Свјатослав Шевчук је на многим међународним сусретима и током путовања у иностранство говорио не као хришћански поглавар него као политичар. Почетком фебруара ове године у Вашингтону, заједно са расколником Филаретом Денисенко, поглавар Украјинске Грко-католичке Цркве позвао је председника САД да се умеша у украјинску кризу и помогне Украјини да очува територијалну целовитост. Почетком марта Архиепископ Свјатослав Шевчук је апеловао на католичке бискупе широм света, као и на представнике Европске комисије, Европског савета и Европског парламента да покажу солидарност са украјинским народом „у овом тешком времену када су различите војне јединице Руске Федерације, у супротности са свим споразумима, окупирале независну Украјину“. У мају ове године, на састанку са државним руководством Републике Канаде Архиепископ је изразио мишљење да изречене санкције против Русије „нису довољне“.
- Архиепископ Свјатослав Шевчук је више пута изразио жељу да успостави дијалог са Московском Патријаршијом. Какав је став Руске Цркве по овом питању?
- Одмах после избора Архиепископа Свјатослава Шевчука, поглавара Украјинске грко-католичке Цркве, учинили смо неке кораке ка успостављању директних контаката са руководством ове Цркве. Ја сам послао личне честитке поводом избора новог Архиепископа, и разменили смо писма.
Антируски ставови руководства УКГЦ често су пропраћени нападима на Руску Православну Цркву. У једном својем интервјуу Архиепископ је критиковао „агресивне кораке руског народа“, пребацио Московској Патријаршији њену зависност од државних власти и пожелео Руској Цркви „да дише пуним грудима у свој еклисиолошкој пунини“, односно да се присаједини унији и потчини се римском Папи.
Овакви приговори су сасвим неосновани. Данас је Руска Црква слободна као никад до сада; њени односи према руској држави, као и према другим државама, ако су у сфери канонске одговорности, усклађују се по начелу узајамне сарадње. Управо полазећи од сазнања своје пастирске одговорности, Руска Црква се уздржавала од једностраних политичких оцена по питању Украјине, а тим више од непосредног учешћа у самим збивањима; она призива сукобљене на дијалог и мир.
Нажалост, последње радње руководства УГКЦ нису доприносиле порасту узајамног поверења међу нашим Црквама. Украјинска Грко-католичка Црква је, надаље, добила од Рима званично признање статуса Патријаршије, коју је она самозвано прогласила 2002. г. Таквим настојањем пројављује се претензија да од првобитно регионалне Цркве, чија већина верника живи у западној Украјини, стекне општенационални статус и распростирање своје мисије у оним областима Украјине где никад није било грко-католика. УГКЦ активно развија своја епархијска устројства на истоку и југу Украјине. Има података о томе да се у тим областима клирици ове Цркве баве прозелитизмом.
Руководство УГКЦ одржава тесне односе с расколничком „Кијевском Патријаршијом“. Било је неколико случајева кад су грко-католички и расколнички архијереји учествовали у заједничким свештенорадњама (молебни, парастоси и др.). Фебруара ове године Архиепископ Сјватослав Шевчук и поглавар Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије заједнички су посетили Вашингтон, где су учествовали у молитвеном доручку који је дао председник САД. А сличних примера има много.
Дијалог међу Црквама могућ је само у оном случају када обе стране уважавају канонски поредак и традицију једна друге. На пример, наша Црква начелно не ступа у контакт с оним општинама које су се отцепиле од Католичке Цркве, јер жели да негује православно-католичке односе. А руководство УГКЦ на речима изјављује своју заинтересованост за успостављањем дијалога с Московском Патријаршијом, а на делу подржава расколнике, не само оне коју су отпали од канонске Украјинске Православне Цркве, него и оне који воде отворено непријатељство по питању односа с нашим црквеним ставом.
Све то, треба признати, не доприноси успостављању директних контакта са Украјинском Грко-католичком Црквом. А последња догађања у Украјини, током којих су грко-католички архијереји допустили себи антируску реторику и нападе на Руску Цркву, учинили су могућност таквих контакта још проблематичнијом.
– Да ли међусобни односи православних и грко-католика у Украјини не утичу на развој православно-католичког дијалога у целини?
– Унија је свагда била једна најозбиљнијих препрека у односима између Православне и Римокатоличке Цркве. Полазећи од свог еклисиолошког схватања и сходних представа о начинима успостављања хришћанског јединства, Римска Црква је током столећа чинила напоре у циљу преобраћања православних у католичанство. Као плод тако циљно усмерене политике прозелитизма усред православних области у европским земљама какве су Пољска и Аустро-угарска, у 16-17. веку настала је такозвана унија, односно присаједињење делова православних Католичкој Цркви под условом да приме католичко вероучење, а да очувају византијски обред у богослужењу. Тако је настала и Украјинска Грко-католичка Црква. При томе, ова ствар је спровођена у живот насилнички према оним православним верницима који нису хтели прихватити унију. Унионистичка политика Рима не само што није допринела јединству међу Црквама, него је, напротив, још више удаљила Православну цркву од Рима, сејући неповерење и омразу.
Нешто се, ипак, почело мењати после Другог ватиканског концила (1962-1965), који је на првом месту признао спасоносни карактер светих Тајни и духовног живота у Православној цркви и самим тим пружио могућност да се започне православно-католички богословски дијалог. Обнова устројства УГКЦ у западним крајевима Украјине осамдесетих година 20. века, иначе спровођена насилним отимањем храмова од стране грко-католика у западним областима Украјине и чак крвопролићем, изнова је у свој својој оштрини поставило питање уније.
Године 1993. у Баламанду у Либану је Мешовита комисија за богословски дијалог Православне и Римокатоличке Цркве усвојила веома важан документ назван „Унијатство као начин уједињења у прошлости и трагања за пуним јединством данас“, у којем су се представници Православне Цркве и, што је још важније, Римокатоличке Цркве сагласили о томе да се унија не може сматрати начином постизања јединства, да је, штавише, кроз историју доприносила још већем разилажењу међу Црквама. Документ је признао право источних католичких Црква на постојање, али је предложио читав низ препорука у смеру регулисања сукобљавања међу православнима и грко-католицима. На жалост, ове препоруке нису остварене на терену. Све до сада верници Московске Патријаршије у Лавовској, Тернопољској и Ивано-франковској области немају одговарајућих храмова и суочавају се с великим невољама при изградњи нових. При свему овоме, како сам већ казао, сама УГКЦ настоји да рашири своју мисију и своја епархијска устројства по територији читаве Украјине.
...Без обзира на наше односе са грко-католицима у вези са збивањима у Украјини, ми ћемо и надаље развијати наше односе с Римокатоличком Црквом по многим основама. Ми ценимо став Папе Фрање, а и државног секретара Свете столице кардинала Пјетра Паролинија, који су се по питањима украјинске кризе уздржавали од једностраних политичких оцена и, као и Руска Црква, не једном су позивали на мир у украјинској земљи.
Извор: Московска Патријаршија
С руског превео протођакон Радомир Ракић
