Митрополит Николај сусрео се са амбасадорима земаља чланица ЕУ у БиХ

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Г. Николај састао се у уторак, 10. јуна, са амбасадорима земаља чланица ЕУ у БиХ и том приликом им изнео своје виђење о садашњем стању у Босни и Херцеговини и њеној будућности.

Обраћање Митрополита Николаја преносимо у целости:

„Ваше Екселенције, поштоване госпође и господо амбасадори,

Најтоплије вам благодарим на позиву и прилици да се данас сусретнем са свима вама и поделим нека размишљања о данашњем стању у овој земљи и њеној будућности. Иако се са већином амбасадора састајем и виђам на разним пријемима на које сам редовно позван, а одазивам се кад од обавеза узмогнем, као и на сусретима у нашој Митрополији у Сарајеву, добро је да и на овај начин разменимо мишљења и поразговарамо о важним питањима која се тичу животних проблема у Босни и Херцеговини.

Митрополија дабробосанска данас је у 789. години регуларног живота. Њу је основао Свети Сава, први српски архиепископ, просветитељ и учитељ, 1219. године - исте године када је и Српска православна црква добила своју самосталност. Митрополити ове дијацезе, током њене дуге историје столовали су у разним местима, а преко 300 година столују у Сарајеву. Моја маленкост је 61. митрополит дабробосански. Ово је само кратка легитимација ове дијацезе и моје маленкости.

Босна и Херцеговина је, као што знате, већ одавно мешавина народа, вера, култура, идентитета... Дијалог међу верама, који је увек био важан сегмент босанскохерцеговачког друштва, данас је обогаћен и својеврсном институцијом која овај дијалог негује и подиже на један виши ниво. То је Међурелигијско вијеће. Својевремено сам био међу оснивачима истог и у њему сам деловао пуних 10 година. Две Цркве и две верске заједнице оснивачи су и чланице Међурелигијског вијећа. Током претходних година, увек смо расправљали о питањима од заједничког интереса, попут слободе вере, међуверске сарадње, остварења помирења међу народима, и нисмо желели да залазимо у расправе о разликама. Никада нисмо имали конфликата и редовно смо се трудили да у одлукама будемо једногласни. После десет година деловања, од локалних власти добили смо и радни простор. Али, од оснивања до данас имамо проблем са финансирањем Вијећа, које је чак довело у питање његов даљи рад и постојање, што би била непроцењива штета за наше друштво. Стога нас радују знаци из државних институција да ће се рад овог тела делом финансирати из државног буџета.

Можемо с пуним правом рећи да је управо Међурелигијско вијеће, својим заједничким радом, као ванполитичка организација, негирало тврдњу, која је често пута понављана посебно у страним медијима, да се у Босни и Херцеговини водио верски рат. Какав је ово рат био, будућност ће показати, као што је и велики владика и песник Петар Петровић Његош рекао: „Покољења дјела суде, шта је чије дају свјема". Наравно, о међуверском дијалогу и Међурелигијском вијећу могло би се још много говорити, али нам време не допушта.

Суживот народа у Босни и Херцеговини је у многим тешким временима кроз које је ова земља прошла био веома добар. Последњи несретни рат који се овде водио, а који никоме није требао, тај суживот је добрано пореметио. Богу хвала, данас је ситуација много боља него што је била у ратним и првим поратним годинама, а надамо се да ће бити још и боља. Треба увек имати на уму да је лакше започети рат, него изградити мир после рата. То се посебно код нас показало. Било какав рат, па био он и најкраћи, доноси несреће и разарања - све оно што се и овде дешавало. Међутим, морамо да смогнемо снаге и воље да једни другима пружимо руку помирења и праштања, јер без тога нема наде у бољу будућност заједничке нам земље. Мир се гради међусобним поверењем и љубављу. Треба знати да у Босни и Херцеговини нема ниједног злочиначког народа, али у сваком народу има појединаца - тешких грешника и злочинаца, које треба привести лицу правде, како би се сви ми ослободили терета учињених грехова.

Однос између Цркве и државе у БиХ није одличан, али је задовољавајући. Ми у Цркви чинимо оно на шта смо позвани: Богу се молимо, храмови су нам отворени и свако ко у храм дође, добро је дошао и трудимо се да помогнемо у ономе ради чега је дошао. Више немамо притисака каквих смо имали за време владавине комуниста. Међутим, у Федерацији БиХ имамо проблема друге природе: верници долазе у цркву али је то углавном старији свет и међу њима има врло мало деце и омладине. То је зато што је из Митрополије дабробосанске избегло и прогнано око 280.000 верника, а врло мало њих се вратило и враћа. На светим Литургијама увек позивамо вернике који су отишли да се врате на своја огњишта, али се не враћају. Они знају зашто се не враћају, вероватно имају доста разлога, а ја бих само поменуо недостатак запослења. Такође, често имамо непријатних сцена у оквиру безбедности наших храмова: провала, крађа, разбијања прозора и других немилих догађаја, које покушавамо решити са локалним органима безбедности.

Када је у питању однос између нас у Цркви и људи у власти, ми са њима ретко имамо састанке, готово никако, а сматрамо да бисмо им у одређеним питањима могли бити од помоћи. Наши верници често нам искрено говоре своје проблеме, отворе нам срце и траже савете како да их реше, што не би чинили пред људима у политици, јер су политичари, у правилу, далеко од оних који их бирају - углавном су ту само пред изборе. Овај однос политичара према држави и својим бирачима требао би бити друкчији. Само да сликовито објасним шта мислим:

Био сам Епископ у Аустралији пет година, када је председник државе био господин Витлам. Одлучио је да учини посету Југославији и председнику Титу и да путује посебним авионом. Међутим, народ је тражио да путује националном компанијом Квантас, што он није учинио. Чим се вратио смењен је и господин Фрајзер је на изборима изабран са огромном већином. Народ је и њему поручио: „Добили сте изборе са огромном већином, али ако не будете радили оно што од вас очекује народ и ви можете лако сићи са тога положаја".

Оно чиме у Босни и Херцеговини нисмо задовољни, то је ПОВРАТ ИМОВИНЕ. Имовина се нашој Цркви не враћа, као што се то чини у Хрватској, Словенији, Србији... Током комунистичке владавине Српској православној цркви је, нарочито у Сарајеву, много имовине одузето, а до данас нам није враћено ништа. Видимо да је Исламској заједници и Римокатоличкој цркви нешто имовине враћено, а нашој Цркви баш ништа. Српска Црква је пре 30 година тражила да нам се врати зграда Богословије, која је пре 126 година отворена као висока теолошка школа, како би се у њу сместила Духовна академија. Сарајевска Богословија је најстарија висока школа у Босни и Херцеговини и по томе је мајка свих наших високих школа - хтели то неки данас признати или не, ово је историјска чињеница. За ових тридесет година повратак зграде Цркви могао се решити, али власти у Сарајеву нису биле добре воље. Српска православна црква и српски народ с правом очекује да му се то здање врати, и у овоме нећемо посустати. И ја лично сам дуго ћутао и очекивао да се зграда врати на миран начин, али ће овај проблем изгледа захтевати и другачији приступ. Имамо ми и других захтева око имовине, али се не решавају. Било је небројено много састанака представника врха наше Цркве и нас из Сарајева са властима у Босни и Херцеговини, и наилазили смо на веома лепе речи и велика обећања, а резултата ни до данас нема никаквих. Чак ни нека обећања која су са самог врха наше државе дата пред представницима власти у Америци нису испуњена. Надаље, ми захтевамо да се донесе праведан закон о реституцији, чиме би се вратила имовина свакоме коме је конфискована, па и нама. Невраћањем имовине, свакоме своје, наравно и Црквама и верским заједницама, озбиљно се нарушавају људска права. То је непорецива чињеница, коју многи у овој земљи желе заобићи. И о овоме би се још много могло говорити.

Босна и Херцеговина данас гради веома важан пут према Европској Унији. Што се тиче односа наше Цркве према европским интеграцијама (преведено на српски то веома сликовито значи: спајање делова у целину), ми свесрдно поздрављамо настојања да се Босна и Херцеговина прикључи Европској породици. Али, пре уласка у ту велику породицу требамо прво у сопственој кући направити реда. Нарочито, требамо порадити на томе да се сви избегли и прогнани врате својим кућама, да се великом броју незапослених нађе посао, да се зарад будућег мира и добре воље међу људима, не ствара лоша атмосфера сегрегације и непоштовања. Не смемо потцењивати никога, јер смо сви ми деца Божија по створености и међусобна браћа и сестре, без обзира ком народу или вери припадамо. Данас се у штампи пише да је у БиХ ситуација сада гора него прошле године. Можда је и тако, али треба бити искрен и захвалан Богу и свим нашим пријатељима у страним државама на помоћи да се ово стање превазиђе. Верујем да сви они нама желе добро, а на нашем заједничком добру, ми, грађани ове земље, морамо заједнички највише учинити. У духу науке Христове, наша Црква очекује да ће и код нас заживети порука светог Апостола Павла: „Носите терете један другога и тако испуните закон Божији", а усудио бих се додати: и очекивања свих грађана БиХ.

Све ово што сам рекао, рекао сам са моралне тачке гледишта, јер морал никога не ослобађа. Не желим говорити као политичар, јер то никада нисам био нити сам се политиком бавио, па не желим ни данас.

Уколико је ово моје излагање било предугачко, молим вас опростите ми и не замерите, али је оно плод искрене жеље да са вама поделим нека размишљања".

Извор: Митрополија дабробосанска