Митрополит Порфирије: Нека ово и будућа покољења слободно живе и стварају
Уводна реч Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија на отварању Међународне конференције о верским мањинама
Пре свега желим да изразим радост што смо се окупили овде у Српској православној гимназији, школи која припада српском православном народу који је мањина у Републици Хрватској, да говоримо о верским мањинама. Са дубоким поштовањем, благодарношћу и љубављу желим добродошлицу свима присутнима, а посебно онима који су помогли одржавање ове конференције, и вама који сте дошли из иностранства, да сагледавајући проблематику којој је посвећен наш скуп помогнете верским мањинама и друштвима у којима живе, јер сведоци смо, упркос развијеној законској регулативи, и у најразвијенијим и државама са дубоко укорењеним демократским традицијама, проблеми везани за инклузију верских мањина не само да су актуелни, него понекад добијају и трагичне размере.
Ви сте овде у просветној установи Православне митрополије загребачко-љубљанске, која заједно са још четири древне дијецезе припада Српској Православној Цркви у Хрватској. Сама чињеница постојања ове и овакве школе довољно говори да сe у Хрватској развија снажан потенцијал да српска заједница буде уважена и прихваћена. Истина је да ми представљамо мањину. Данас, има нас тек нешто више од 4%, али огромна културна баштина коју су наши преци стварали вековима на овим просторима обавезује нас и мотивише да потенцијале Републике Хрватске још више унапређујемо не само да бисмо очували нашу културу за будуће нараштаје, него да омогућимо овом и будућим поколењима да слободно живе и стварају дајући допринос држави у којој живе; да буду конструктивни и креативни, добри делови друштва. Да ли смо добри не зависи од тога да ли смо већина или мањина.
Нећу овом приликом улазити у правне, међународне и друге аспекте проблематике верских мањина. То ћете ви, који сте експерти за ову област, урадити у наредна два дана. Ипак, желим да укажем на један, чини ми се фундаменталан проблем приступу овој теми, као и питању људских права уопште. У свом појавном облику он се односи на терминологију, а суштински, макар са православног, али и хришћанског становишта уопште, дотиче се циља и домета ангажовања свих савременика који желе да унапреде пошовање и инплементацију верских и људских права.
Наиме, основни термин који позива већинске заједнице на поштовање права мањина је толеранција. Изворно, ова латинска реч значи трпљење, подношење, патњу. У раној хришћанској литератури, нпр. код светог Кипријана, имамо синтагму tolerantia passionis, подношење патње светих мученика Христа ради. Слично је и у савременој медицинској терминологији када се каже толеранција на бол. Дакле, вековима је, још од античке, паганске Грчке и Рима, присутна толеранција према људима и народима друге вере, тачније подношење потчињених верских заједница од стране оних који имају превласт и моћ у конкретном друштву. Разлози су увек утилитарни: боље је да држава буде у миру и напретку, уместо трвења и нестабилности.
Имајући ово у виду, запитајмо се да ли односи између већинских и мањинских верских заједница, макар у хришћанској Европи, треба да буду утемељени на толеранцији?
У основи хришћанске антропологије је чињеница да је Бог – Тројица у Јединици и Јединица у Тројици, савршена „заједница љубави“, створио човека, Адама, по подобију Његовом (Јак 3,9), по икони Божјој (Пост 5,1). Даље, целокупно човечанство настало је од људског пара који је Бог створио, тако да су сви људи, независно од боје коже, расе, језика, образовања обдарени достојанством божанског порекла. Апостол Павле на Ареопагу каже: „Бог који је створио свет... створио је од једне крви сваки народ човечанства“ (Дап 17, 24-26). Цитираћу овде присутног епископа Иринеја бачког, мог духовног оца и учитеља, који је рекао: „Хришћанин не живи само поред другог или са другим, него и за другог, јер у сваком човеку, независно од његове вере, боје коже и социјалног статуса препознаје живу икону Божју и у њему љуби свог боголиког брата или сестру“. Посебност коју имају појединци и народи нису разлике које раздвајају него Богом дани лични печати и дарови да бисмо кроз њих ми даривали себе Богу и једни другима, да бисмо могли да обогаћујући једни друге изграђујемо заједницу по угледу на Бога који је један у Тројици, да бисмо као безбројне личности и мноштво народа кроз љубав и узајамно поштовање у радости живота делили једну и јединствену људску природу. Сви смо пре свега учесници те једне те исте људске природе па тек онда имамо посебне личне, верске, националне, расне и сваке друге идентитете. Лепота и богатство и јесте различитост у јединству.
Дакле, која начела треба да уместо толеранције, чак и уместо различитих закона и декларација, па и оних најзначајнијих, владају у нашим односима према свима, било да је реч о односу већина према мањинама или мањина према већинама, нарочито о односу верских мањина и већина? То су начела љубави и слободе, љубави и слободе које је цар Константин, кога ми православни славимо као светог, објавио речима: Свако нека верује како му срце хоће!
