Митровдан у Невесињу

Празник Светога Великомученика и Победоносца Димитрија Солунског, заштитника града Невесиња, и дана општине Невесиње, прослављен је свечарски и празнично, како то и доликује дану и Празнику. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки Г. Григорије уз саслужење пароха даниловградског јереја Слободана Зековића, свештеника требињских протојереја-ставрофора Николе Јанковића и јереја Стевана Ковачевића, пароха дабарско-столачког јереја Александра Илића, пароха мостарског јереја Страхиње Јањића, пароха метковско-чапљинског јереја Бориса Чоловића, домаћих свештеника невесињских: протојереја-ставрофора Алексе Зубца, јереја Драга Зубца, јереја Радивоја Круља и јереја Мирослава Ратковића, и ђакона: Зорана Илића, Младена Жуловића, Зорана Алексића и Небојше Радића.

Oве године овај велики празник био је особито свечан и торжествен. Поред парастоса погинулим српским јунацима који су положили своје животе за нашу слободу и ломљења славских колача борачке организације, соколског друштва „Невесињска пушка" и хора који славе крсну славу, у току Свете Литургије Епископ Г. Григорије у чин презвитера рукоположио је требињског ђакона оца Зорана Илића, именовавши га за новог пароха невесињског и старешину Цркве, а јереја Радивоја Круља старешину саборног храма у Невесињу одликовао је највећим свештеничким одликовањем правом ношења напрсног крста произвевши га тиме у протопрезвитера-ставрофора Цркве Христове. Отац Радивоје за свештеника у Невесиње дошао је на Теодорову суботу 2000. године и од тада до данас својим трудом и прегалаштвом, заједно са осталом браћом свештеницима, учинио је много на литургијском и сваком другом препороду невесињског народа и Цркве. Владика Г. Григорије га је именовао за старешину Цркве у Мостару и новог пароха мостарског.

У својој беседи Епископ Г. Григорије је рекао: Драга браћо и сестре, драга децо, данас је слава, данас је радост, данас је празник, данас славимо Светог Великомученика Димитрија. Свети Димитрије један је од оних свјетилника који свијетле у Царству Небеском и који свијетле из Царства Небеског и освјетљавају ову земљу на којој живимо јер су својим животом, својом вјером, својом храброшћу, својим трпљењем, својим страдањем показали неизмјерну и неизрециву љубав према Богу Живом, и тиме и тако љубав према човјеку, према брату, према ближњем. Безброј пута смо чули да не може човјек вољети Бога, а да не воли брата свога и опет, безброј пута, знамо, и чули смо, а и јеванђелска је ријеч да не може човјек вољети брата свога а да не воли Бога свога. Данас се сјећамо, браћо и сестре, љубави и жртве свих оних који су пострадали баш због твога што су вољели брата свога, ближњег свога, своју отаџбину и своју земљу, а изнад свега Бога свога. Претрпјели су страдање и смрт, и пролили крв своју за крст часни и слободу златну, и да њих не заборављамо и никада их нећемо заборавити, јер кад год се сјећамо Бога Живога, знамо и сјећамо се њих, јер Бог такве никада не заборавља. Зато је браћо и сестре данас и слава оних који су борци, и који су се борили, и који су у слави Божијој остали живи у овом свијету да живе и да се даље боре као што су се борили они који су пострадали, а то је слобода златна, то је крст часни, то је слобода да будемо своји на своме. Никада не треба да заборавимо и увијек треба да кажемо да су се борили не тако што су нападали и отимали туђе, него тако што су се бранили и тако што су бранили своје, овај град и овај крај од оних који су хтјели да га покоре, да убију и да униште и да поробе. Зато је браћо и сестре данас дан у којих се њих нарочито сјећамо, војника и војсковођа и ратника нашег Невесиња и свих из Херцеговине и Босне који су страдали, како рекосмо и како увијек треба да кажемо, за крст часни и слободу златну.

Данас је браћо и сестре наша радост увећана зато што смо рукоположили једног младог свештеника Зорана Илића који је такође одавде из Херцеговине и који је дијете ових гора и ових поља, а који се учио дуго и изучавао богословске науке и на Цетињу у средњој школи, и у Београду на факултету, и свуда био међу првима и међу најбољим ђацима, ученицима, и по свему и по своме живљењу, а највише по својој искрености, оданости и вјерности Богу и Божијој Правди. Зато смо данас одлучили да га рукоположимо за свештеника, и он ће највјероватније, Бог зна, какве ће бити прилике и неприлике, бити свештеник баш овдје у Невесињу. Наша радост је повећана и тиме што је наш отац Радивоје, кога сви добро знате, за сав свој труд и за сва своја прегнућа овдје у Невесињу награђен оним највишим чином протопрезвитерским, и да буде ставрофор, и да носи крст напрсни, а опет имамо у плану, имамо жељу, да се отац Радивоје постави за старјешину цркве у Мостару, она која ове године треба да почне да се гради и изграђује јер нам требају такви људи који имају снаге, а то значи да ће њих двојица заједно да се труде и да раде у овом намјесништву невесињско-мостарском.

Данас смо браћо и сестре радосни што смо међу вама и са вама, захвални смо свима који су дошли и који се сјећају Митровдана, и који су сачували овај град и овај крај и овај народ. Сјећамо се и сјећали смо се и помињали смо све преминуле са надом у Васкрсење. Нека Бог дарује свима њима Царство Небеско, а нама да Бог дарује милост, мир, живот, радост и да будемо вриједни и радни људи и да будемо оно што приличи најприје људима, потомцима таквих јунака, а јунак значи бити увијек достојанствен и никада не бити кукавица и никада не бити нечовјек, а нечовјек значи онај који оговара друге људе, који другом ради о глави, који пије негдје кафу и прича како не ваља онај, како не ваља овај, а он ништа не ради. Зато је прави Србин онај који никад тако не ради, него је достијанствен човјек, Христов човјек. Нека сте сви благословени данас, нека вас Бог обуче у радост и милост, доброту и живот, оно зашто се највише и сви боримо. Амин.

После Свете Литургије служен је помен погинулим у Спомен-соби и костурници на Гвозду, гдје су представници републичких и локалних власти и гости положили цвеће и упалили свеће.

Милан Унковић

Извор: Епархија захумско-херцеговачка