Молитвено сећање на Епископа нишког Јована (Илића)
Поводом четрдесетогодишњице од упокојења блаженог спомена Епископа нишког др Јована Илића (1884-1975), Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Јован служио је парастос у Саборном храму у Нишу, у молитвеном присуству свештенства и родбине блаженопочившег владике Јована.
Епископ нишки Јован (Илић)
1884-1975
Епископ Јован је рођен на Старој планини у старом дојкиначком роду „Лилћини” на дан Светог Стефана 27. децембра 1883. године (по старом календару) од оца Апостола и мајке Марије - Маре. Због нежног здравља крштен је одмах 31. децембра и добио је световно име Јордан, као и његов пола године старији брат од стрица, Јордан П. Илић, професор Богословског факултета у Београду. Завршио је основну школу у родном селу (1894), четири разреда гимназије у Пироту (1898) и богословију у Београду 1902. године. Прихвата се учитељске службе по селима пиротског округа: Завоју, Дојкинцима (1904-1905), Каменици и Рсовцима. Као учитељ уписан је 1/14. августа 1905. у стални кадар са чином наредника (3. чета 3. батаљона 3. пука у Пироту). По одслужењу рока 17/30. октобра 1906. добио је чин резервног пешадијског поручника.
Ступио је у брак са Љубицом, ћерком Симеона Николића, угледног трговца из Беле Паланке, те га, управо хиротонисан, епископ Доменитијан рукополаже у Београду на Марковдан 25. априла/8. маја исте године за ђакона, а 27. априла/10. маја, на Дан спаљивања моштију Светог Саве, за презвитера и поставља за пароха у месту учитељевања, у Рсовцима. У јесен 1913. добија благослов новопостављеног Епископа нишког Доситеја да као парох рсовачки на одсуству упише студије на Католичком теолошком факултету Универзитета у Берну. Студије уписује 14. новембра 1913.
Први светски рат га затиче у Швајцарској, те 1914. прекида студије и преко Бриндизија стиже у Солун, да би се вратио у Србију, али по налогу српске владе одлази у Нешател, где му Јован Цвијић као свештенику избегличке колоније поверава бригу над избеглом српском децом. Уз то, прикупља добровољне прилоге за Српску војску, усменом и писаном речју објављује страдања цивила у Србији, објашњава оправданост српске борбе и улогу Српске православне Цркве у њој. Наставља студирање. Истовремено његов најмлађи брат, Ђорђе, преживљава Видо, а Бугари у Белој Паланци непрестано, до крви, туку Љубицу пред мајком и трогодишњим сином. Прекинули су мучења када је преко швајцарског Црвеног крста стигла у Паланку једна од његових депеша; обавештава породицу да је добро. Свршетком рата сазнаје за тешко стање супруге после тортуре и одмах (1918) се враћа на своју парохију. Љубица није могла да преболи последице; умрла је 1920. у 30. години живота.
Као државни стипендист, јереј Јордан је морао да доврши студије. Одлази у Берн и 21. маја 1921. докторира теологију код ментора проф. др. Едуарда Херцога, старокатоличког епископа, на теми „Богомили у свом историјском развоју”. Наставља са радом на парохији у Рсовцима. Подноси заредом две молбе за премештај, прво на крупачку, потом на неку од нишких парохија. Епископ Доситеј одбија обе и крајем 1921. даје му канонски отпуст из Нишке епархије ради постављења на место референта Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у Београду. Укључује се у рад на изради будућег Устава Српске Православне Цркве. Идуће године (14. јануар 1922.) постављен је за секретара Светог Синода и унапрепређен у чин протојереја 9. септембра исте године. На тој функцији је остао до избора за Епископа захумско-херцеговачког (5. децембар 1925). Следећа три месеца протојереј др Јордан је искушеник у манастиру Раковица, где га је (на Тодорову суботу) 1926. године замонашио Епсикоп шабачко-ваљевски Михаило нарекавши му монашко име Јован. Патријарх српски Димитрије, 8/21. марта, уз саслужење Епископа бачког Иринеја и Епископа рашко-призренског Михаила хиротонисао у Саборној цркви у Београду архимандрита Јована за првог епископа Захумско-херцеговачке епархије, после уједињења Српске Цркве 1920. године, са седиштем у Мостару. Истог дана је указом краља Александра овај избор потврђен.
Устоличење у Саборној цркви у Мостару обавио је на Цвети 12/25. априла 1926. године Епископ бачки Иринеј. Владика Јован, као мостарски епископ, администрира Епархијом зворничко-тузланском од 23. децембра 1927. до постављења епископа Нектарија (1929) и Епархијом браничевском од 13. фебруара 1930. до свог постављења за епископа браничевског.
За епископа браничевског изабран је 2. октобра 1931. и устоличен је у Пожаревцу 23. јануара 1932, а за епископа Нишке епархије изабран је 13. јуна 1933. године, али и даље администрира Браничевском епархијом до устоличења Епископа злетовско-струмичког Венијамина на трон Браничевске епархије (7. октобра 1934). Устоличење у Нишу извршио је 24. септембра 1933. године, у пратњи Епископа тимочког Емилијана, Митрополит скопски Јосиф. У току Другог светског рата био је члан Светог Синода, тзв „ратног Синода”, на чијем је челу, у одсуству патријарха Гаврила, био митрополит Јосиф. Када су после рата комунисти прогонили митрополита Јосифа, најпре из Скопља, а потом и из Врања, тј. из врањског дела Епархије (Митрополије) скопске, преузима неформалну администрацију над овим делом Скопске епархије. Крајем 1971. године, због физичке немоћи услед година, владика Јован моли Епископа жичког Василија за помоћ у вршењу епархијских дужности. Епископ Василије се одазива овој молби и са благословом Светог Синода почев од 1972. године дејствује и као заменик епископа Јована.
Владика Јован је, после прележаног грипа, умро у сну 5. фебруара 1975. године у 2.15 ујутру у дому породице свог сина. Тело владике Јована је истог дана пренето у Саборни храм у Нишу.
Владика Јован је сахрањен у епископској гробници у Саборној цркви у Нишу поред епископа Нестора, Јеронима и Доментијана, који га је 64 године раније рукоположио за ђакона и презвитера.
Извор: Епархија нишка