Момчилo Вујовић: Од Косова до Косова
Поштована и родољубива публико, браћо и сестре, представљање ове књиге почећу најтежим стихом српског родољубивог пјесника и сликара Ђуре Јакшића: Косово равно – рано крвава! Ова лијепа и садржајна књига Момчила Вујовића представља благ мелем на љуту косовску рану. Представља подробан опис историје косовске болести, која је тињала цијели 20. вијек и завршила се онако како нисмо ни у сну сањали. Као што из засјеченог бора потече мирисна смола, овај велики удар по најосјетљивијој жици српског бића покренуо је у сваком појединцу нове енергије. Тако су се изненада појавили нови дрворезбари, вајари, живописци, травари, видари, исцјелитељи, сликари и писци. Момчило Вујовић, инжењер и моделар алата, у свом новом земаљском послушању, пропјевао је и објавио три збирке поезије посвећене Косову и написао књигу Од Косова до Косова, коју вечерас представљамо.
Ово је јединствена књига и по структури и садржини. У њој се пише о насељавању Срба из Херцеговине и Црне Горе на Косово, о свијању нових породичних гнијезда, о стварању новог пољопривредног посједа крчењем и куповином земље, о људским судбинама, о личним срећама и несрећама, о страдању Срба у Првом свјетском рату, о шиптарским злочинима над Србима у Урошевачкој општини 1943. године, о годинама избјеглиштва и поновном повратку на Косово, о суживоту између Срба и Шиптара, о примјерима чојства и добросусједских односа, о идеолошкој подјели међу Србима у Другом свјетском рату, о шиптарској побуни 1945. године и њеном гушењу, о ковању братства и јединства, о стварању пољопривредних задруга, о раду младог инжењера у фабрици пегли и алата, о организованом потискивању Срба са руководећих мјеста, о бујању албанског национализма и демонстрацијама и протјеривању српског народа са Косова. Једном ријечју, ова књига је роман–хроника, роман тока живота на Косову 20. вијека.
Писац пише лако, течно, увјерљиво, вишеслојним језиком. У знак сјећања на стари завичај, писац пише књижевном ијекавицом, његови Херцеговци и Црногорци говоре ијекавски са дијалекатским одликама, рођени на Косову говоре екавски. Писац даје и дијелове текста на македонском, као и на српском којим говоре Шиптари. У опису животних згода он је романописац, у опису етнографске грађе он је етнограф, у опису географије насеља он је географ, преузете историјске чињенице одговорно цитира, а оне које описује износи живописно као да је свједок догађаја, али без тежње да по сваку цијену буде писац, етнограф, географ или историчар.
Kњига се чита у једном даху због занимљивог садржаја, због доброг и изнијансираног српског језика и због професионалне графичке обраде текста, при чему пада у очи пишчева способност за сликовит приказ догађаја и ситуација, као да има фотографско памћење и као да не пише, него слика.
Поред књижевно-литерарне и сазнајне вриједности, ова књига има и документациону вриједност. Она свједочи да су Косово и Метохија српске земље, да су на њима више од хиљаду година живјели Срби, под притиском се одсељавали и поново враћали, подизали цркве и манастире, рађали се и умирали, славили славу и своје празнике, веселили се и оплакивали своје покојнике. Чак и у другој половини 20. вијека, када је почело масовније исељавање, свуда ври од живота, који је лијепо описан у Косовском венцу аутора Вујовића:
И троструко се коло таласа
около цркве што бива мања,
а коло расте, шири се, лети;
у њему младост до усијања.
Уморно Сунце смирају ходи,
пчелињак је порта црквена,
народ се слио у једно биће,
три кола су у једно спојена.
А сад, кад су српски храмови остали као насукани бродови у плићацима, а Срби сведени на занемарљиве цифре и постали неалбанци, Вујовићева књига је свједочанство и средство за ретуширање мапе српског простора, а тапије на отету земљу приватну и црквену никада не могу застарјети.
Драгоцјеност књиге поткријепићу овим примјерима:
1. Наиме, Географски факултет у Београду објавио је Географску енциклопедију насеља Србије, гдје се, разумије се, налазе Косово и Метохија. Пошто су Срби 1999. године протјерани с Косова и из Метохије, Географски факултет се службено обратио СУП-у Србије да из своје картотеке за научну употребу да списак српских имена са годиштима рођења по насељима и, одвојено од тога, списак презимена по насељима, са бројем породица које носе та презимена односно бројем чланова по породицама. Те податке бисмо унијели у дигитализовану Енциклопедију насеља Србије. Чекали смо пуне двије године, и одговора није било. А онда се понудио један Србин родом са Косова да преко своје везе „среди ствар“. Послије 6 мјесеци усмено је одговорено: „да никаквог одговора неће бити“. Ускоро затим чули смо вијест да је неки од шиптарских политичара изјавио: да у Приштини и није било Срба старосједилаца и да су избјегли Срби били чиновници и војници окупационе власти. Данас је од 40.000 Срба који су живјели у Приштини преостало још само 5 (словима пет) Срба. Шта рећи на то и којом наградом наградити тадашњег министра унутрашњих послова и онога који га је поставио?
2. Прије 10-ак година при рашчитавању старих рукописа манастира Хиландара откривено је да је цар Душан својевремено купио неко имање у Грчкој и поклонио га Хиландару. Свједоци су били игумани 60 светогорских манастира. Хиландар се са тим документом обратио грчком суду, који је пократко донио одлуку „да се манастир Хиландар уведе у посед купљеног имања“. (Злочини и власничка права никада не застаријевају.)
Вујовићева књига нас озбиљно подсјећа да о хиљадама насеља и великом броју области српске земље нема ниједне студије или монографије, а негдје ни ретка. Замислите неки нови историјски цунами који би прошао српском земљом! Послије тога с муком бисмо морали да доказујемо своје постојање на тој земљи.
Књига се дотиче и преотимања српске историје и историјске личности Ђурђа Кастриота (тзв. Скендер-бега), рођеног Србина, чији отац и брат почивају у Хиландару, док су наши историчари (част изузецима, као што је Радивој Радић) гордо окретали главу и говорили да су албанске приче обичне глупости. Међутим, те глупости су постале истина и темељ за мапу велике Албаније. Сада је на реду својатање српских манастира док наши историчари опет – ћуте! Да ли да пробудимо успаване великане или да их живе сахранимо?
Ради упозорења водећим српским историчарима, навешћемо да је 2159. године прије Христа кинески цар Чунг Канг погубио астрологе Хија и Хуа, јер су се опили и нису предвидјели помрачење Сунца. Како заборавити прошлост и мислити на будућност?
Пошто се књига Од Косова до Косова бави прошлошћу једног дијела српске земље, не можемо а да се не осврнемо на све чешћи слоган: Треба заборавити прошлост и мислити на будућност.
Заиста, не можемо порећи да се српски народ вијековима рве са својом прошлошћу и да је оптерећен њоме. Толико да нам та прошлост као блато на ногама спречава кретање напријед и тако да од мноштва прошлих догађаја не видимо своју будућност нити правац којим треба ићи. Посљедице тога су бесконачни и празни разговори и дубоки уздаси „по каванама и за постављенијем столовима“, којима се не види крај.
Тјелесна рана, „рана крвава“, као и душевна повреда траже мелем, повез и видара. По ранама се не смије копати.
Да ткиво зацијели или „да се рана претвори у ружу“ (Хесе). Прошли догађаји, пословни и национални губици, рецимо слом цијеле привреде, изгубљене битке и ратови, као партија шаха, морају се предати на анализу и критичко проучавање стручним и моралним људима да би се избјегло лутање, узајамно оптуживање пропраћено емоцијама или самозалагивањем. Све типичне личне и националне грешке морају се у трезору знања чувати као најдрагоцјеније благо и проучавати у школама специјалних вјештина да се више не би понављале. За поуку може се користити и искуство других народа. Српска народна пословица каже: Паметан се учи на туђим грешкама, а магарац на својим. Без тога се ништа нити смије нити може планирати.
Тек тада могу се постављати краткорочни и дугорочни циљеви, уз напомену да ништа тако добро не доприноси исцјељењу појединачне душе и колективног духа као добро испланирани лични и колективни задаци. При том прошлост не треба заборављати, него је користити као позитивни или негативни подсјетник или чак као енергетско погонско гориво. Да би се у почетку избјегло повређивање рана и чепркање по депонији прошлих догађаја, поглед на стварност мора полазити из мозга, из „умних очију“, а у душу, у ум треба уселити и непрестано усељавати Бога, Христа, свете ратнике (то је пракса светих отаца и великих духовника), прелијепе храмове, фреске светитеља, масив родне планине, ликове свога потомства и ликове успјешних, моралних и родољубивих Срба. И треба радити оно што најбоље знамо да радимо, а што никоме неће на штету бити. Радити тако да не мислимо ни о прошлости ни о будућности, него о послу, поштујући „временски точак“ и не заборављајући да „вријеме гради низ Котаре куле, вријеме гради, вријеме разграђује“. Ускоро потом примијетићете да се „не повијате на сваки вјетар и да вам душа не дршће пред опасношћу“.
Навешћемо шта српски нобеловац Иво Андрић каже о прошлости: „Само неуки и неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва и непрелазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек некад мислио, осећао и радио, нераскидиво уткано у ово што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости значи служити садашњости.“ (Иво Андрић, Сабрана дела, Уметник и његово дело, стр. 332, Београд 1981).
Савјет да заборавимо прошлост ради будућности говори о нечијем незнању или омашци, пред којом ћути наша научна елита. То би значило да би требало „форматирати“ наше колективно памћење и „ампутирати“ сву духовну и материјалну културу, одрећи се својих коријена и ближе и даље историје и добровољно извршити колективно самоубиство.
Као што мрави у својој меморији носе пројекат свога мравињака, птице мапу свога гнијезда и правце кретања при сеобама, тако и човјек у своме сјећању носи мапу своје куће, свога села, градова и некадашње државне територије. Вујовићеви преци у Херцеговини преносили су из генерације у генерацију изглед дворца славних Немањића у селу Сврчину, кога одавно нема више, али је био тако урезан у њихово предање као да су га својим очима гледали. Вучени магнетизмом предања, Вујовићи су се са првим повољним историјским вјетром као ластавице населили управо у Сврчину, а аутор Момчило Вујовић у близини Сврчина направио кућу и понесен том традицијом, написао ову вриједну књигу.
Тако нам и данас из „таме средњег вијека“, када смо имали уређену и јаку државу, премрежену караванским путевима којима је стизала роба са истока и запада, досијавају круне Немањића и бројних храмова и манастира, допире пој многобројних цркава и свјетлост културе и љепоте.
На главама наших патријараха и наших владика налазе се средњовјековне митре; сав наш свечани ритуал у цркви, за породичним и свечаним столом потиче из средњег вијека; у нашим јуначким пјесмама сви јунаци су писмени: „на кољену ситне књиге пишу“. Зар број врхунских научних титула у областима гдје су створене наше прве државе не говори да наше племство није изумрло. Наша жеља да у свему будемо први или међу првима одлика је високе аристократије. Велики број појединаца обдарених разним умијећима и вјештинама говори да као народ баштинимо древну цивилизацију и културу.
Књига Момчила Вујовића Од Косова до Косова стиже нам на истом свјетлосном таласу. Зато сам увјерен да ће се наћи у вашим библиотекама и домовима. Један сељак рече на сајму: „Књигу не купујем за се, јер су ме очи издале. Купујем је за моје унуке, праунуке и беле челе.“ Зато је препоручујемо онима који су рођени на Косову, онима који данас бране Косово и онима којима је Косово света ријеч. То ће аутора осоколити и помоћи му да уради и објави други том ове књиге, који ће бити још занимљивији.
Мр Милорад Симић
Извор: promocijaodkosovadokosova.weebly.com
