Монахиња Нектарија (Маклиз): Александра Романов, последња руска царица

У припреми је ново издање Епархије далматинске 

Александра Романов и хришћанска монархија

Обавијена вишедеценијском тајном и опскурно лажним приказима нехотице су је оцрнили они који су користили само оне изворе који су је клеветали. Тако је на жалост постало уврежено и опште прихваћено царицу Александру сматрати као слабу, деспотску и полухистеричну особу. Али од оних који су јој били блиски, или је чак само једном у животу срели видимо сасвим другачију личност - верујућу и великодушну жену која је несебично волела свог Господа, сународнике и своју породицу. А ни храбрости јој није недостајало, јер могла је побећи у време када је њена породица пролазила кроз велику драму у којој је на послетку и сама пострадала. Одбијајући да устукне пред могућношћу одласка, и те везе које је тако непоколебиво учврстила у свом срцу и вољи постадоше оруђе њене смрти као и смисао њеног живота.

Александра Романов, последња руска царица и супруга цара Николаја II била је жена чији је живот повезивао историјску традицију хришћанске монархије и наше секуларно доба. Она је стајала на обе стране тог бездана - присутна у савременом свету, али срцем и душом одана древном предању. Од почетка до краја двадесетог века непрестано су је оцрњивали. Чак су се и даровити писци саплитали јер нису разумели ни контекст ни суштину њеног живота - њену љубав за Православну Цркву и њено убеђење у природну законитост хришћанске монархије. Да би човек разумео Алекснадру мора бити вољан да разуме предањско-хришћански поглед на свет. Из те перспективе њен живот је сасвим разумљив, без ње нема наде да будемо реални и да донесемо прави суд.

Да бисмо почели ценити њен живот и владавину битно је да покушамо разумети монархију онако како су је схватали она и њен супруг. Осим тога, ако треба да дефинишемо место Романових у историји, морамо оставити по страни наша модрена предубеђења о монархијама и царствима.

Овакво одступање можда неће проћи лако. Под снажним утицајем данашњих државних управа, ми монархију видимо као деспотски систем владавине са суровим владарима, који своје подређене померају као пијуне на шаховској табли. Изгубили смо осећај узајамног односа, који би нам могао дати увид у старији, више предањски поглед на монархију као природни продужетак човековог односа са творевином.

Потпуно је неодговорно да затварамо очи пред овим древним, предањским правилом и обликом владавине који су хришћани поштовали вековима. Сами хришћански владари, ако су били искрени, а не лакоми и бескрупулозни, разумели су да је власт, свака власт, део палог света. Будући да смо ухваћени у мреже првородног греха, задатак власти је да одржава поредак у друштву до Другог доласка, када ће се људски род изменити. Чак и они који су само површно проучавали ову проблематику, ставиће монархију, као и сваки други облик власти на место које му припада тј. неће је величати преко мере нити омаловажавати или презирати.

превод с енглеског: Сестринство Тројеручице - Шибеник

Извор: Епархија далматинска